2001: Odiseja u Svemiru

Hal je izvršio naređenje, ali nije to i potvrdio, kao što je ranije neizostavno činio. Kada Pul završi posao, moraće da se pozabave time…

Nalazeći se na antenskom postolju, Pul je bio odveć zauzet da bi zapazio nešto neobično. Rukama u rukavicama skafandra uhvatio je za dršku štampanu pločicu i stao da je izvlači iz proreza.

Jedinica je izišla iz ležišta i on je podiže ka bledoj Sunčevoj svetlosti.

“Evo malog nitkova”, obrati se on Vaseljeni uopšte, a Boumenu posebno. “I dalje mi izgleda potpuno u redu.”

A onda zastade. Iznenadna kretnja privukla mu je pažnju — tamo gde nikakve kretnje nije moglo biti.

Unezvereno je podigao pogled. Šare snopova dva reflektora svemirske kapsule, koje je koristio da bi odagnao senke što ih je stvaralo Sunce, stadoše da se kreću oko njega.

Biće da se to “Beti” zanjihala zato što je nije valjano ukotvio. A onda, uz zapanjenost koja je bila toliko silna da uopšte nije ostavila mesta za strah, on ugleda kako svemirska kapsula hita pravo ka njemu, pod punim pogonom.

Prizor je bio tako neverovatan da je paralisao njegove normalne refleksne reakcije; nije preduzeo ništa da izbegne ustremelo čudovište. U poslednjem času došao je do glasa i uzviknuo: “Hale! Puno kočenje…” — ali bilo je prekasno.

U trenutku sudara “Beti” se još kretala sasvim lagano; uopšte nije bila sazdana za velika ubrzanja. Ali čak i pri brzini od pukih deset milja na sat masa od pola tone može biti veoma pogubna, kako na Zemlji, tako i u svemiru…

U “Otkriću”, onaj prekinuti uzvik preko radio-veze nagnao je Boumena da tako silovito poskoči da su ga pojasevi jedva zadržali na sedištu.

“Šta se dogodilo, Frenk?” uzviknu on.

Nije bilo nikakvog odgovora.

Ponovo je pozvao, ali opet nije stigao nikakav odziv.

A onda, nešto stade da ulazi u njegovo vidno polje omeđeno širokim osmatračkim prozorima. Uz zapanjenost koja je bila podjednako silna kao i Pulova, ugledao je svemirsku kapsulu — kako pod punim pogonima hita ka zvezdama.

“Hale!” uzviknu on. “Šta se dogodilo. Zakoči “Beti”! Zakoči je smesta!”

Ništa se nije promenilo. “Beti” je nastavila da ubrzava, sve više se udaljujući.

A onda, vučen iza nje na kraju bezbednosnog užeta, pojavi se skafander. Bio je potreban jedan pogled da Boumen shvati da se dogodilo najgore. Mlitavi obrisi skafandra jasno su stavljali do znanja da on više nije pod pritiskom, već da se nalazi otvoren ka vakuumu.

Pa ipak, Boumen je nastavio budalasto da poziva, kao da tim bajanjem može da oživi mrtvaca: “Halo, Frenk… Halo, Frenk… Čuješ li me?… Mahni ako me čuješ… Možda ti se odašiljač pokvario… Mahni mi!”

I tada, gotovo kako da uslišuje njegovu molbu, Pul mahnu.

Boumen za trenutak oseti kako mu uz vrat gamišu žmarci. Reči koje je zaustio da kaže zamreše mu na iznenada sasušenim usnama. Znao je, naime, da mu prijatelj više nikako ne može biti živ, pa ipak, on mu je mahnuo…

Grč nade i straha minu, međutim, istog trena kada su osećanja ustupila mesto hladnoj logici. Kapsula koja je i dalje ubrzavala naprosto je trzela teret koji je vukla za sobom. Pulov gest predstavljao je odjek kretnje kapetana Ahaba u času kada je njegov leš, vezan za trup belog kita, uputio poslednji pozdrav posadi broda “Pikvod” osuđenoj na skori krah.

Pet minuta kasnije, kapsula i njen satelit nestaše među zvezdama. Dugo potom, Dejvid Boumen ostao je zagledan u prazninu koja se još mnogo miliona milja pružala pred njim do odredišta za koje je on sada postao uveren da će mu zauvek ostati nedosežno. Umom mu je strujala samo jedna pomisao.

Frenk Pul biće prvi čovek koji će stići do Saturna.

26. DIJALOG SA HALOM

Ništa se na “Otkriću” nije promenilo. Svi sistemi i dalje su dejstvovali normalno; centrifuga se lagano okretala oko svoje ose, stvarajući privid gravitacije; hibernauti su spavali bez snova u svojim odeljcima; brod je plovio ka odredištu od koga ga ništa neće moći odvratiti izuzev sudara sa nekim asteroidom, ali verovatnoća da će se nešto tako desiti bila je nepojamno mala. Uostalom, sa ove strane Jupiterove orbite, asteroida je uistinu bilo sasvim malo.

Boumen se uopšte nije sećao kako je stigao od kontrolnog mosta do centrifuge. Uz iznenađenje je shvatio da sedi u maloj kuhinji, držeći u ruci dopola ispijenu šolju kafe. Polako je postajao svestan onoga što ga okružuje, slično čoveku koji izranja iz dugotrajnog spavanja izazvanog narkoticima.

Neposredno pred njim nalazilo se jedno od sočiva sa prijemnim rasponom ribljeg oka, koja su bila razmeštena po strateškim tačkama u brodu, omogućujući Halu da ima valjanu preglednost unutrašnjosti. Boumen se zabulji u sočivo kao da ga nikad ranije nije video; a onda se lagano pridiže i krenu ka njemu.

Njegova kretnja u vidnom polju mora da je podstakla nešto u nedokučivom umu koji je sada vladao brodom, jer Hal se najednom oglasi:

“Baš je nezgodno ovo što se zbilo sa Frenkom, zar ne?”

“Da”, uzvrati Boumen posle duge pauze. “Tako je.”

“Pretpostavljam da te je to prilično slomilo?”

“A šta bi drugo očekivao?”