2001: Odiseja u Svemiru

Boumen odloži knjigu i zamišljeno se zagleda u konzolu računara. Znao je, razume se, da se Hal uistinu ne nalazi tamo, ma šta se pod tim podrazumevalo. Ako se uopšte moglo reći da je ličnost računara negde smeštena u prostoru, onda je to bilo u jednoj zapečaćenoj prostoriji u kojoj se nalazio lavirint međusobno povezanih jedinica memorije, kao i sklop uređaja za obradu podataka, nedaleko od središnje ose karusela. No, postojao je uvek svojevrstan poriv da se gleda u sočivo glavne konzole pri razgovorima sa Halom na kontrolnom mostu, kao da mu se obraćate gledajući mu u oči. Svako drugo držanje odražavalo bi nepristojnost.

“Ne razumem, Hale. Dve jedinice ne mogu zakazati u roku od nekoliko dana.”

“Odista izgleda neobično, Dejve. Ali uvaravam te da neposredno predstoji kvar.”

“Daj mi optički kontakt na displeju.”

Savršeno je dobro znao da ovim ništa neće postići, ali bilo mu je potrebno vreme da razmisli. Očekivani izveštaj kontrole misije još nije stigao; ovo je možda bio trenutak da se preuzme malo taktičko ispitivanje.

Na ekranu se pojavi poznati prizor Zemlje, koja je već prošla fazu polumeseca, hitajući ka suprotnoj starni Sunca i sve više okrećući svoju punu dnevnu poluloptu ka njima. Nalazila se besprekorno u središtu krsta končića; tanušna olovka snopa i dalje je povezivala “Otkriće” sa njegovim matičnim svetom. Boumen je, uostalom, znao da će baš tako biti. Da je kojim slučajem došlo do prekida komunikacije, već bi se oglasio alarm.

“Imaš li neku predstavu o tome”, upita on, “šta izaziva kvar?”

Pauza koja je usledila bila je neuobičajena za Hala. Konačno, on uzvrati:

“Istinu govoreći, nemam, Dejve. Kao što sam već izvestio, ne mogu da lokalizujen poremećaj.”

“Jesi li sasvim siguran”, upita Boumen oprezno, “da nisi pogrešio? Znaš dobro da smo podvrgli temeljnom testiranju drugu jedinicu AE-35 i da je sa njom bilo sve u redu.”

“Da, znam. Ali uveravam te da postoji kvar. Ako nije u samoj jedinici, onda je možda u čitavom podsistemu.”

Boumen zadobova prstima po konzoli. Da, to je bilo moguće, premda bi celu stvar bilo veoma teško dokazati — sve dok stvarno ne dođe do otkazivanja koje bi ukazalo na problem.

“Dobro, izvestiću o tome kontrolu misije i videćemo šta će nam oni savetovati.” Zastao je, ali nije bilo nikakve reakcije.

“Hale”, nastavi on, “da li te nešto kopka — nešto što bi moglo da pruži rešenje problema?”

Ponovo je usledilo uobičajeno oklevanje. A onda Hal odgovori svojim normalnim tonom:

“Slušaj, Dejve, znam da želiš da budeš od pomoći. Ali kvar se u celosti nalazi u antenskom sistemu — ili u vašim spravama za vršenje testova. Moja obrada informacija savršeno je normalna. Ako proveriš moju dokumentaciju, uverićeš se da tu nije bilo nikakve greške.”

“Dobro sam upućen u tvoju dokumentaciju, Hale — ali to ne mora da znači da si i ovoga puta u pravu. Svako može da pogreši.”

“Neprijatno mi je da budem uporan, ali ja sam naprosto nesposoban da pravim greške.”

Na ovo se ništa suvislo nije moglo uzvratiti. Boumen odustade od dalje rasprave.

“U redu, Hale”, reče on, prilično žurno. “Shvatam šta hoćeš da kažeš. Neka za sada ostane na tome.”

Poželeo je da doda: “I molim te zaboravi na celu stvar” — ali to je, razume se, bilo nešto što Hal uopšte nije mogao da učini.

Bilo je neobično da kontrola misije traći radiotalasno područje na video-emisiju, kada je govorna veza sa teleprinterskom potvrdom bila sasvim dovoljna. Osim toga, na ekranu se nije pojavio uobičajeni kontrolor misije; umesto njega, obratio im se šef programske ekipe, dr Simonson. Pulu i Boumenu istog časa postalo je jasno da to može da znači samo neprilike.

“Zdravo, iks-zrače-delta-jedan — ovde kontrola misije. Završili smo ispitivanje poteškoće vezane za vašu jedinicu AE-35 i oba naša Hala devet hiljada slažu se u pogledu zaključka. Izveštaj koji ste poslali u emisiji u dva-jedan-četiri-šest o predviđanju novog zakazivanja potvrđuje dijagnozu.

Kao što smo podozrevali, kvar se ne nalazi u jedinici AE-35, tako da nema potrebe da se ona ponovo menja. Poteškoća je vezana za kola kojima se vrše predviđanja i mi smatramo da to ukazuje na pojavu protivurečnosti u programu koju možemo razrešiti jedino tako ako isključite vašeg devet hiljada i pređete na kontrolu sa Zemlje. U tom smislu, preduzećete sledeće korake, počevši u dvadeset-dva-nula-nula po brodskom vremenu…”

Glas kontrole misije najednom zamuknu. U istom trenutku razleže se alarm, tvoreći zavijajući fon Halovim upozorenjima: “Žuto stanje! Žuto stanje!”

“Šta je bilo?” upita Boumen, iako je već pogodio odgovor.

“Jedinica AE-35 zakazala je kao što sam predvideo.”

“Daj mi optički kontakt.”

Prvi put od početka putovanja slika se promenila. Zemlja je stala da izlazi izvan krsta končića; radio-antena više nije bila upravljena ka svojoj meti.

Pul udari pesnicom po dugmetu za prekidanje alarma i zavijanje prestade. U iznenadnoj tišini koje se spustila na komandni most, dva čoveka se pogledaše, obrvani nelagodnošću i zabrinutošću.

“Do vraga”, reče Boumen konačno.

“Hal je, znači, sve vreme bio u pravu.”