2001: Odiseja u Svemiru

Vrata kapsule se otvoriše i on lagano izlebde u tišinu svemira, dok se za njim odmotavalo bezbednosno uže. Samo polako — ništa naglo — zaustavi se i promisli — to su bila pravila vanbrodske delatnosti. Ako biste ih se držali, gotovo da nije bilo neprilika.

Uhvatio se za jedan od “Betinih” spoljnih rukohvata i izvadio rezervnu jedinicu AE-35 iz jedne vreće za nošenje gde je bila smeštena kao u kakvoj kengurskoj torbi. Nije zastao da bi uzeo neku od alatki iz zbirke u kapsuli — od kojih većina uopšte i nije bila predviđena za korišenje ljudskim rukama. Svi prilagodljivi ključevi koji bi mu mogli biti potrebni već su bili prikačeni za pojas njegovog skafandra.

Blago se odgurnuvši, on se otisnu ka masivnom postolju velike zdele koja se uzdizala poput kakve džinovske tacne između njega i Sunca. Njegova dvostruka senka, koju su stvarali “Betini” reflektori, poigravala je na ispupčenoj površini, tvoreći fantastična ustrojstva, dok se on spuštao duž dva snopa. Ali tu i tamo, sa iznenađenjem bi zapazio kako je stražnji deo velikog radio-ogledala prošaran zaslepljujuće blistavim tačkicama svetlosti.

Nekoliko sekundi bešumnog približavanja bio je zbunjen ovim prizorom, sve dok nije shvatio šta je posredi. Tokom putovanja, mikrometeori mora da su mnogo puta probili relektor; ono što je video bila je Sunčeva svetlost koja je prodirala kroz sićušne kratere. No, oni su bili odveć sitni da bi osetno doveli do osujećenja rada sistema.

Budući da se kretao sasvim polako, amortizovao je blagi udar ispruženom rukom i čvrsto se uhvatio za antensko postolje, tako da nije došlo do odbijanja. Brzo je prikačio bezbednosni pojas za najbližu spojnicu; to će mu omogućiti da dobije uporište kada bude počeo da koristi alatke. Potom je zastao, izvestio Boumena o situaciji i razmotrio naredni korak.

Javio se jedan manji problem; stajao je — ili lebdeo — u “Betinoj” svetlosti, tako da je teško mogao razabrati jedinicu AE-35 u senci koju je sam bacao. Naložio je stoga Halu da malo pomeri reflektore u stranu: posle kratkotrajnog eksperimentisanja, stekao je jednoobrazniju rasvetu od svetlosti odražene sa stražnje strane antenske zdele.

Nekoliko sekundi proučavao je mali metalni poklopac sa četiri protivnavrtke obezbeđene garantnom žicom. A onda, promrmljavši sebi u bradu: “Garancija proizvođača prestaje da važi u slučaju neovlašćenog otvaranja” — on pokida žicu i stade da uklanja navrtke. Bile su standardne veličine, tako da su se mogle skinuti ključem sa nultnim obrtnim momentom koji je on imao uza se. Unutrašnji opružni mehanizam alatke apsorbovaće reakciju prilikom odvrtanja navrtki, tako da neće doći do okretanja operatora u suprotnom smeru.

Četiri navrtke skliznule su bez ikakvih poteškoća i Pul ih brižljivo odloži u naročitu vrećicu. (Jednoga dana neko je predvideo, Zemlja će steći prsten poput Saturna, sačinjen isključivo od izgubljenih zavrtanja, pričvršćivača, pa čak i alatki koje su utekle nepažljivim radnicima na orbitalnim konstrukcijama.) Metalni poklopac i dalje se, međutim, držao na mestu i on se za trenutak pobojao da ga je hladnoća zavarila za ležište; ali pošto je kucnuo po njemu nekoliko puta, poklopac je popustio i on ga je zakačio za antensko postolje velikom štipaljkom.

Sada je mogao da vidi elektronske vodove jedinice AE-35. Imala je oblik tanke pločice, veličine poštanske dopisnice, smeštene u prorez koji je bio taman toliko veliki da ona u njega stane. Bila je pričvršćena dvema zaptivnim šipkicama i opremljena malom ručkom, tako da se lako mogla izvaditi.

Još je, međutim, radila, opskrbljujući antenu impulsima koji su je držali upravljenu ka dalekoj tačkici što je predstavljala Zemlju. Ukoliko bi je sada izvukao, usledio bi potpuni gubitak kontrole i antena bi stala da se okreće ka svom neutralnom ili nultiazimutnom položaju, upravivši se duž ose “Otkrića”. A to je moglo biti opasno, budući da ga je velika zdela lako mogla udariti prilikom rotiranja.

Da bi izbego ovu neprijatnu mogućnost, bilo je dovoljno samo da isključi energiju u kontrolnom sistemu; antena bi tada postala nepokretna, osim ako je sam Pul ne bi udario. Nije bilo opasnosti da će se izgubiti Zemlja tokom nekoliko minuta neophodnih za zamenu jedinice; njihova meta neće se, naime, primetno pomeriti spram zaleđa zvezda u tako kratkom razdoblju.

“Hale”, pozva Pul preko radio veze. “Izvadiću jedinicu. Prekini sve dovode energije do kontrole antenskog sistema.”

“Prekinut dovod do kontrole antene”, uzvrati Hal.

“Počinjem. Izvlačim jedinicu — sada!”

Pločica iskliznu iz proreza bez poteškoća; nije se zaglavila, niti je ijedan od više kliznih kontakata zapeo. Jedan minut kasnije u prorezu se nalazila rezervna jedinica.

No, Pul ništa nije želeo da prepusti slučaju. Blago se odgurnuo od antenskog postolja, za slučaj da velika zdela počne nekontrolisano da se kreće kada ponovo bude uključena energija. Kada se bezbedno našao izvan njenog domašaja, pozvao je Hala: “Nova jedinica trebalo bi da bude operativna. Uključi ponovo energiju.”