2001: Odiseja u Svemiru

Pul stavi u pogon glavni mlaznik pola sekunde i kapsula blago skliznu sa šine, postavši konačno nezavisno vozilo koje se kreće vlastitom orbitom oko Sunca. Sada više nije bila ni u kakvoj vezi sa “Otkrićem” — nije postojalo čak ni bezbednosno uže. Sa kapsulama je retko bilo neprilika; čak i kad bi se Pul nasukao, Boumen mu je uvek bez po muke mogo priteći u pomoć.

Prvo odredište bilo mu je jedno rastopljeno područje prečnika oko pola inča, sa sićušnim kraterom u središtu. Čestica prašine koja je udarila tu brzinom od preko stotinu hiljada milja na sat jamačno je bila manja od glave čiode, a njena ogromna kinetička energija u trenu ju je pretvorila u paru. Kao što je to često bio slučaj, izgledalo je kao da je krater izazvan eksplozijom koja se odigrala u unutrašnjosti broda; pri rečenim brzinama, materijali su se ponašali na neobične nečine, tako da su se tu retko mogli primeniti zakoni zdravorazumske mehanike.

Pul je brižljivo ispitao područje, a onda ga poprskao zaptivnom smesom iz kontejnera pod pritiskom koji se nalazio u kutiji sa raznim priborom u kapsuli. Bela, gumasta tečnost razlila se po metalnoj koži, zaklonivši krater sa vidika. A onda je iz rupe stao da se nadima veliki mehur, koji je pukao kada mu je prečnik dostigao šest inča, da bi se potom javio jedan znatno manji, koji se, međutim, odmah slegao, budući da je brzovezujući cement valjano obavljao svoj posao. Netremice je posmatrao premazano mesto nekoliko minuta, ali više nije bilo nikakvog znaka aktivnosti. No, da bi stvar učinio dvostruko bezbednom, naneo je još jedan sloj, a onda se uputio prema anteni.

Bilo mu je potrebno izvesno vreme da napravi krug oko loptastog trupa pod pritiskom “Otkrića”, budući da nijednog trenutka nije dozvolio da kapsula stekne brzinu veću od nekoliko stopa u sekundi. Nije mu se žurilo, a i bilo je opasno voziti se velikom brzinom na tako maloj razdaljini od broda. Morao je dobro da vodi računa o raznim senzorima i nosačima instrumenata koji su štrčali iz rupa na neočekivanim mestima, a valjalo mu je da bude obazriv i sa vlastitim mlaznim izduvima. Nastala bi prilična šteta ako bi mlaz zahvatio neki krhkiji deo opreme.

Kada je konačno stigao do uskosnopne antene, najpre je pomno osmotrio situaciju. Velika zdela, prečnika dvadeset stopa, izgledala je kao da je upravljana ka Suncu, budući da se Zemlja sada nalazila gotovo u istoj liniji sa solarnim diskom. Antensko postolje sa celokupnom opremom za orjentisanje bilo je, međutim, u potpunoj tami, skriveno u senci velike metalne tacne.

Pul joj je prišao otpozadi; pažljivo je izbegao da se nađe sa prednje strane plitkog, paraboličnog reflektora, kako “Beti” ne bi prekinula snop i izazvala trenutan, ali neprijatan prekid kontakta sa Zemljom. Uopšte nije mogao da vidi kućište uređaja koji je došao da uzme sve dok nije uključio reflektore na kapsuli i tako odagnao senku.

Ispod metalne pločice ležao je uzrok nevolje. Pločica je bila pričvršćena sa četiri protivnavrtke, a kako je cela jedinica AE-35 bila predviđena za laku zamenu, Pul nije očekivao nikakve poteškoće.

Bilo je očigledno, međutim, da neće moći da obavi posao iz svemirske kapsule. Ne samo što je bilo opasno manevrisati tako blizu tananog, čak paučinastog sklopa antene, nego su i “Betini” kontrolni mlaznici lako mogli da progore poput hartije tanku reflektujuću površinu velikog radio-ogledala. Moraće stoga da parkira kapsulu na razdaljini od dvadeset stopa i da u skafandru iziđe napolje. U svakom slučaju, moći će znatno lakše da se domogne jedinice rukama u rukavicam skafandra, nego posredstvom “Betinih” daljinskih manipulatora.

O svemu ovome brižljivo je izvestio Boumena, koji je još jednom proveravo svaki stupanj operacije pre no što bi bio izvršen. Iako je posredi bio jednostavan, rutinski posao, u svemiru ništa nije valjalo uzimati zdravo za gotovo, niti se ijedna pojedinost smela prevideti. Kod vanbrodskih delatnosti uopšte nisu postojale “sitne” greške. Dobio je saglasnost da krene na posao i da parkira kapsulu na dvadeset stopa od osnove antenskog postolja. Nije bilo opasnosti da će ona odlebdeti u svemir; pa ipak, zakačio je manipulatorsku ruku za prečagu jedne od mnogih kratkih lestvica strateški postavljenih po spoljnjem delu trupa.

Potom je proverio sistem na svom skafandru, a kada se uverio da je sve u redu, ispustio je vazduh iz kapsule. Dok je “Betina” atmosfera oticala u vakuum svemira, oko njega se nakratko obrazovao oblak ledenih kristala koji je na trenutak zaklonio zvezde.

Valjalo je obaviti još jednu stvar pre izlaska iz kapsule. Prebacio je sa ručnog na daljinsko upravljanje, stavivši tako “Beti” pod Halovu kontrolu. Bila je to uobičajena mera predostrožnosti; iako je i dalje bio spojen sa “Beti” jednim izuzetno snažnim, rastegljivim užetom, tek nešto debljim od pamučnog konca, bilo je slučajeva kada su i bezbedniji spojevi ove vrste zakazivali. Ispao bi budala da mu je bilo potrebno vozilo — a da ne bude kadar da ga dozove u pomoć posredstvom Hala.