2001: Odiseja u Svemiru

Pre nekoliko časova javio se jedan manji tehnički problem. Naš računar HAL-9000 predvideo je zakazivanje jedinice AE-35.

Posredi je mali, ali veoma važan sastavni deo komunikacionog sistema. On drži našu glavnu antenu upravljenu ka Zemlji uz tačnost od nekoliko hiljaditih delova jednog stepena. Ovakva preciznost je neophodna, budući da sa naše trenutne udaljenosti od preko sedam stotina miliona milja Zemlja izgleda tek kao prilično slaba zvezda, tako da bi je naš uzak radio-snop lako mogao promašiti.

Antena neprekidno prati Zemlju posredstvom motora kojima se upravlja iz središnjeg računara. Ali ti motori dobijaju uputstva preko jedinice AE-35. Mogli biste to uporediti sa nekim nervnim centrom u telu koji prevodi mišićima udova uputstva mozga. Ukoliko živac zakaže da prenese tačne signale, ud postaje beskoristan. U našem slučaju, kvar jedinice AE-35 praktično bi značio da će antena početi nesvrhovito da se upravlja. Ovo je predstavljalo čestu nevolju kod svemirski sondi za duboko poniranje iz prošlog stoljeća. One su uglavnom stizale do drugih planeta, ali onda ne bi uspele da upute natrag nikakve informacije zato što antena ne bi mogla da im pronađe Zemlju.

Još nam je nepoznata priroda kvara, ali situacija nipošto nije ozbiljna, tako da nema razloga za uzbunu. Raspolažemo dvema rezervnim jedinicama AE-35, od kojih svaka ima operativan vek od najmanje dvadeset godina, tako da su zanemarljivi izgledi da će i druga zakazati u toku ove misije. Takođe, ako budemo ustanovili uzrok kvara na jedinici koju sada koristimo, verovatno ćemo uspeti da ga otklonimo.

Frenk Pul, koji je posebno obučen za ovu vrstu posla, izići će izvan broda i zameniće pokvarenu jedinicu rezervnom. U isto vreme, iskoristiće priliku da proveri trup i da zapuši neke mikrorupe čije sasvim sitne razmere nisu predstavljale dovoljan razlog za preduzimanje posebnog izlaska iz broda.

Izuzme li se ovaj rutinski problem, misija i dalje traje bez poteškoća i trebalo bi tako da se nastavi.

Kontroli misije, ovde iks-zrak-delta-jedan, dva-jedan-nula-četiri, kraj emitovanja.”

22. IZLAZAK

Vanbrodske kapsule — ili “svemirske mahune” — “Otkrića” predstavljale su kugle prečnika oko devet stopa, a operator je u njima sedeo uz veliki prozor kroz koji se pružao izvrstan vidik. Glavni raketni pogon stvarao je ubrzanje od jedne petine gravitacije — taman dovoljno da se lebdi povrh Meseca — dok se upravljanje vršilo preko malih mlaznika za kontrolu položaja u prostoru. Iz područja neposredno ispod velikog prozora pružale su se dve zglobne, metalne ruke — ili “hvatači” — jedna za teške poslove, a druga za fine manipulacije. Postojao je i jedan produžni cilinder u kome su bile smeštene razne električne alatke, kao što su odvrtke, pneumatički čekići, testere i bušilice.

Svemirske kapsule nisu predstavljale najelegantnija prevozna sredstva koja je čovek izmislio, ali su svakako bile od suštinske važnosti za obavljanje konstrukcionih radova i poslova oko održavanja u vakuumu. Obično su im nadevana ženska imena, čime se možda želela priznati činjenica da su im ličnosti ponekad bile donekle nepredvidljive. Trio u “Otkriću” zvao se “Ana”, “Beti” i “Klara”.

Pošto je obukao svoj lični skafander — tu poslednju liniju odbrane — i popeo se u kapsulu, Pul je narednih desetak minuta proveo u pomnom proveravanju kontrolnih uređaja. Nakratko je uključio upravljačke mlaznike, opružio hvatače, ispitao zalihe kiseonika, goriva i rezerve električne energije. A onda, kada je bio potpuno zadovoljan, obratio se Halu preko radio-veze. Iako je Boumen bio u pripravnosti na kontrolnom mostu, on ne bi preduzeo ništa izuzev u slučaju neke očigledne greške ili kvara.

“Ovde “Beti”. Počni postupak ispumpavanja.”

“Počeo postupak ispumpavanja”, uzvrati Hal. Istog časa, Pul začu zvuk rada pumpi koje su dragoceni vazduh ispumpavale iz komore. Tanki metal spoljnjeg omotača kapsule stao je da se oglašava škripavim, pucketavim šumovima, a onda, posle otprilike pet minuta, Hal izvesti:

“Postupak ispumpavanja okončan.”

Pul izvrši poslednju proveru na svojoj maloj instrument-tabli. Sve je bilo savršeno normalno.

“Otvori spoljnja vrata”, naloži on.

Hal opet ponovi dobijena upustva; u bilo kom trenutku, bilo je dovoljno da Pul kaže: “Stoj!” — i računar bi istog časa obustavio postupak.

Ispred, zidovi broda stadoše da se razmiču. Pul je osetio kako se kapsula začas zanjihala kad su poslednji, razređeni ostaci vazduha pokuljali u svemir. A onda mu pred oči stadoše zvezde — kao i, igrom slučaja, tanušan, zlatan Saturnov disk, udaljen još četiri stotine miliona milja.

“Otpočni izvođenje kapsule.”

Veoma lagano, šina na kojoj je kapsula visila stade da se izdužuje kroz otvoren ulaz sve dok se vozilo nije našlo tik izvan trupa broda.