2001: Odiseja u Svemiru

Boumen je sasvim mogao ukazati poverenje teoriji dr Simonsona, prema kojoj su nesvesna osećanja krivice, izazvana protivurečnostima u programu, nagnala Hala da pokuša da prekine vezu sa Zemljom. A i dopala mu se pomisao — premda je i to bilo nešto što se nikada neće dokazati — da Hal nije imao nameru da ubije Pula. On je samo nastojao da uništi dokaz protiv sebe; jer kada bi se jednom ispostavilo da jedinica AE-35, za koju je on izvestio da je izgorela, u stvari potpuno operativna, njegova laž bila bi otkrivena. Posle toga, poput običnog, nespretnog zločinca, koji se zapetljava u sve gušću mrežu obmana, on je podlegao panici.

A panika je predstavljala nešto što je Boumen razumeo i bolje nego što je želeo, budući da ju je upoznao u dva navrata u životu. Prvi put mu se to dogodilo kao dečaku, kada se umalo nije udavio pošto ga je zahvatio jedan talas; u drugom slučaju bio je već astronaut na treningu, kada ga je pokvareni merač uverio da će mu ponestati kiseonika pre no što stigne na bezbedno mesto.

U oba navrata gotovo je izgubio kontrolu nad svim višim logičkim procesima; za svega nekoliko sekundi pretvorio se u mahnit skup nasumičnih impulsa. Oba puta se izbavio, ali je stekao valjan nauk o tome da svaki čovek, u odgovarajućim uslovima, može potpuno da se dehumanizuje pod dejstvom panike.

A ako se to moglo dogoditi jednom čoveku, onda se moglo dogoditi i Halu; uz svest o ovome počeli su da jenjavaju gorčina i osećanje da je izdan, koji su ga obuzimali pri pomisli na računar. No, sada je u svakom slučaju to pripadalo prošlosti koja se našla potpuno u senci pretnje i obećanja neznane budućnosti.

32. POVODOM VANZEMALJACA

Ako se izuzmu žurna obedovanja u karuselu — glavni kontejner sa hranom ostao je, srećom, neoštećen — Boumen je praktično živeo na kontrolnom mostu. Kratko bi odremao na svom sedištu, tako da je bio u prilici da uoči svaku nevolju istog časa čim bi se prvi znaci o njoj pojavili na displeju. Saglasno uputstvima dobijenim od kontrole misije, postavio je nekoliko provizornih alarmnih sistema, koji su dejstvovali srazmerno dobro. Izgledalo je čak moguće da će preživeti dok brod ne stigne do Saturna; ovaj će, doduše, to učiniti bez obzira na okolnost da li će on biti živ ili neće.

Iako je imao malo vremena za razgledanje, a i nebo svemira za njega nije predstavljalo novinu, svet o onome što leži sa druge strane osmatračkih prozora ponekad mu je otežavala da se usredsredi čak i na problem opstanka. Pravo ispred, prema sadašnjoj orijentisanosti broda, pružao se Mlečni Put sa svojim oblacima zvezde pred čijom je nepojamnom zbijenošću um ostajao potpuno otupljen. Bile su tu ognjene magle Strelca, ti uskomešani rojevi sunaca koji su od ljudskog pogleda zauvek skrivali srce Galaksije. Bila je tu zloslutna, crna senka Vreće za ugalj, rupa u svemiru gde nije sjala nijedna zvezda. Bila je tu i Alfa Kentaura, najbliže od svih stranih sunaca — prva stanica na putu izvan Sunčevog sistema.

Iako su je nadjačavali sjajem Sirijus i Kanopus, upravo je Alfa Kentaura privlačila Boumenove oči i um kad god bi pogledao u svemir. Jer ta netreperava tačka sjajnosti, čijim su zracima bile potrebne četiri godine da stignu do njega, postala je znamenje tajnih rasprava koje se sada vode na Zemlji i čiji su odjeci dolazili do njega s vremena na vreme.

Niko nije sumnjao u to da mora postojati neka veza između MNT-1 i Saturnovog sistema, ali teško da bi se ijedan naučnik saglasio sa pretpostavkom da stvorenja koja su postavila monolit mogu i da potiču odatle. Kao izvorište života, Saturn je bio još negostoljubiviji od Jupitera, a njegovo mnoštvo meseca smrzla je večna zima temperaturom od tri stotine stepeni ispod nule. Samo je jedan među njima — Titan — posedovao atmosferu; a i to je bio tek retki omotač od otrovnog metana.

Prema tome, stvorenja koja su jednom davno posetila Zemljin Mesec možda nisu bila samo vanzemaljci, nego i vansolarci — posetioci sa zvezda, koji su vaspostavljali svoje baze gde god su to našli za shodno. A ovim se odmah otvarao novi problem: može li ma koja tehnologija, bez obzira na to koliko je razvijena, da premosti bezdan koji zjapi između Sunčevog sistema i najbližeg stranog sunca.

Mnogi naučnici glatko su poricali tu mogućnost. Isticali su da bi “Otkriću”, najbržem brodu koji je ikada napravljen, bilo potrebno dvadeset hiljada godina da stigne do Alfe Ketuara — a milion godina da prevali neku osetniju razdaljinu u Galaksiji. Čak i ako bi, tokom potonjih stoljeća, došlo do neslućenih poboljšanja pogonskih sistema, na kraju bi se ipak isprečila neprelazna granica brzine svetlosti, koju nijedno materijalno telo ne bi moglo da premaši. Prema tome, tvorci MNT-1 mora da dele isto Sunce sa čovekom; a kako se nisu pojavili u istorijskim vremenima, po svoj prilici su iščezli.