Bodež snova

Završavajući s Kaemlinom, Luka se ispravio sa žiškom svoje uobičajene razmetljivosti. Kočoperio se kao pevac na bunjištu. „A odatle“, obznanio je, „pravo u Tar Valon. Unajmiću brodove da nas sve prevezu.“ Met se na to jeste zagrcnuo. Luka će unajmiti brodove? Luka, koji je tolika škrtica da bi od miševa cedio mast za sveće? „U Tar Valonu ćemo imati toliko posetilaca da ćemo u raskoši tog golemog grada – gde radnje koje su sazdali Ogijeri liče na palate, a palate su neopisive – moći da boravimo do kraja naših života. Vladari koji prvi put vide Tar Valon jecaju od sramote što su njihovi gradovi puka sela, a njihovi dvorovi tek seljačke straćare. Setite se da je u Tar Valonu i Bela kula, najveća građevina na svetu. Lično će nas Amirlin Tron pozvati da nastupamo pred njom. Pružili smo utočište trima Aes Sedai kada im je to bilo potrebno. Zar iko može poverovati da bi one učinile išta drugo nego da se kod Amirlin Tron založe za nas?“

Met se osvrnu i vide da tri Aes Sedai više ne lutaju livadom na kojoj beše sada nestalo selo, već da stoje jedna do druge na putu i gledaju ga, kao tri savršene slike i prilike spokoja kakav inače krasi Aes Sedai. Ne, on shvati da ne gledaju njega. Proučavaju Tuon. Njih tri su se saglasile da joj više ne dosađuju i pošto su Aes Sedai, obavezane su time, ali koliko uopšte vredi reč jedne Aes Sedai? Sve vreme im polazi za rukom da zaobilaze zavet da ne lažu. To znači da Tuon neće moći da obiđe Kaemlin, a možda ni Lugard. Po svoj prilici, biće Aes Sedai u oba grada. Zar postoji nešto lakše nego da Džolina i ostale dve obaveste te Aes Sedai da je Tuon seanšanska visoka gospa? U tom slučaju, Tuon bi se verovatno našla na putu za Tar Valon pre nego što bi on stigao da trepne. Naravno, kao „gost“, da pomogne da se zaustave borbe. Nema sumnje da bi mnogi to smatrali dobrim i da bi on trebalo da je preda njima i da im objasni ko je ona zaista, ali on je dao svoju reč. Stao je da proračunava koliko sme da čeka do Lugarda, pre nego što dogovori njen povratak u Ebou Dar.

Luki je bilo poprilično teško da učini da Tar Valon zvuči veličanstvenije od Kaemlina, nakon što je onoliko nadrobio o tom gradu, a ako ikada i stignu do Tar Valona, neki će se čak možda razočarati kada ga budu uporedili s njegovim sumanutim opisima – Bela kula hiljadu koraka visoka? Palate sazdane ogijerskim rukama, veličine omanjih planina? Čak je tvrdio da je u samom gradu ogijerski steding! Ali on naposletku zatraži da svi koji su za to da se nastavi dalje dignu ruke. Sve ruke poleteše u vazduh, pa čak i dečje, a deca nemaju pravo glasa.

Met izvadi kesu iz džepa kaputa i pruži Tomu eboudarsku krunu. „Tome, nikada u životu nisam više uživao u gubljenju.“ Pa, nikada ne uživa u tome da gubi, ali u ovom slučaju to je bolje od pobede.

Tom prihvati krunu i malčice se nakloni. „Mislim da ću ovo sačuvati za uspomenu“, kaza i prevrnu debeli zlatni novčić preko prstiju. „Da me podseti da čak i najsrećniji čovek na svetu može da izgubi.“

Bez obzira na to što su svi digli ruke, bilo je očigledno da su svi prikriveno nevoljni da pređu preko tog dela puta ispred sebe. Nakon što je Luka ponovo isterao svoja kola na drum, sedeo je zureći, dok ga je Latel držala za ruku ništa manje čvrsto nego što se Amatera drži Džuilina. Naposletku, oh promrmlja nešto što bi moglo biti psovka i dizginama potera svoju zapregu. Dok su konji stigli do kobnog dela druma, već su galopirali, a Luka ih je terao galopom i dobrano nakon što su prošli deo na kojem je do maločas bila kaldrma. Isto je bilo sa svim kolima. Stanka, čekanje da se kola ispred njih udalje, a onda šibanje dizginama i jak galop. I Met je duboko udahnuo pre nego što je poterao Kockicu. Hodom, a ne galopom, ali teško mu je bilo da ne mamuzne konja, naročito prolazeći pored torbarevog šešira. Na Tuoninom tamnoputom i na Selukijinom bledom licu nije se videlo ništa više osećanja nego na licima Aes Sedai.

„Jednoga dana posetiću Tar Valon“, mirno izjavi Tuon usred svega toga. „Verovatno ću ga proglasiti svojom prestonicom. Ti ćeš mi pokazati grad, Igračko. Jesi bio tamo?“

Svetlosti! Opasna je to ženica. Predivna, ali opasna kao živa vatra.

Nakon što je usporio, Luka je poterao konje brzim korakom, umesto da se vuku nogu pred nogu kao što je to uobičajeno za predstavu. Sunce je klizilo ka zalasku, a oni su prošli pored nekoliko livada pokraj puta dovoljno velikih da na njih stane priredba, ali Luka je terao dalje sve dok se senke nisu izdužile pred njima i sunce preobrazilo u bremenitu crvenu kuglu na obzorju. Čak je i tada ostao da sedi držeći dizgine i zureći u travnatu površinu pored druma.

„To je samo polje“, naposletku preglasno izjavi, pa potera zapregu ka njemu.

Met otprati Tuon i Selukiju do njihovih purpurnih kola nakon što je prepustio konje Metvinu, ali te noći nije bilo ništa od večere ili igranja kamenova s njom.