Bodež snova

„Ovo je noč za molitvu“, kazala mu je pre nego što je sa svojom služavkom ušla u kola. „Igračko, zar baš ništa ne znaš? To što mrtvi hode znak je da je Tarmon Gai’don blizu.“ To nije doživeo kao jedno njeno sujeverje; naposletku, mislio je nešto veoma slično tome. Doduše, on nije od onih što se preterano mole, ali znao je da tu i tamo izgovori poneku molitvicu. Ponekad, čovek ništa drugo i ne može da uradi.

Nikome nije bilo do spavanja, pa su svetiljke dokasno gorele po celom taboru. Niko nije hteo ni da bude sam. Met je sam jeo u svom šatoru, mada nije bio gladan, a kockice u njegovoj glavi zvučale su glasnije nego ikada. Ali taman što je završio došao je Tom da igraju kamenova, a ubrzo za njim i Noel. Lopin i Nerim ulazili su na svakih nekoliko minuta, klanjajući se i zapitkujući da li Met ili neko od ostalih želi nešto, ali kada su doneli vino i čaše – Lopin je doneo visoki zemljani vrč i skinuo s njega voštani pečat; Nerim je na drvenom poslužavniku nosio čaše – Met im je kazao da nađu Harnana i ostale vojnike.

„Ne sumnjam da se upravo napijaju, što mi deluje kao veoma dobra zamisao“, reče im. „To je naređenje. Kažite im da sam im rekao da dele.“

Lopin se krajnje ozbiljno pokloni preko svoje trbušine. „Milostivi, povremeno sam pomagao vođi odreda kada je reč o nabavljanju nekih stvari za njega. Očekujem da će biti velikodušan s rakijom. Hajde, Nerime. Lord Met hoće da se napijemo – i ima da se napiješ sa mnom, makar morao da sednem na tebe i da ti sipam rakiju u gušu.“ Uzano lice trezvenog Kairhijenjanina izduži se od neodobravanja, ali se on svejedno pokloni i žustro izađe za Tairencem. Met je bio mišljenja da Lopin neće morati da sedi na njemu – ne te noći.

Džuilin dođe sa Amaterom i Olverom, tako da se igra zmije i lisice pridružila kamenovima koje su igrali najednom stočiću. Amatera se pokazala pristojnim igračem kamenova, što nije bilo iznenađujuće pošto je nekada bila vladarka, ali usta joj se još više napućiše kada ona i Olver izgubiše u igri zmije i lisice, premda u toj igri niko nikada ne dobija. Mada, Met je sumnjao da ona zapravo nije bila preterano dobar vladar. Ko god da ne igra, sedeo je na ležaju. Met je, kada je na njega došao red da odsedi, odatle pratio igre, baš kao Džuilin kada je Amatera igrala. Retko kada je skidao pogled s nje, sem kada je njegov potez. Noel je trtljao svoje priče – mada, on te priče ispreda i dok igra, što izgleda nema ama baš nikakav učinak na njegovu umešnost u kamenovima – a Tom je sedeo i čitao pismo koje mu je Met doneo, čini mu se pre tako mnogo vremena. Stranica je bila veoma ispresavijana od dugog boravka u Tomovom džepu, a i veoma umrljana zbog toliko čitanja i iščitavanja. Kazao mu je da je to pismo od neke mrtve žene.

Iznenadio se kada su u šator ušli Domon i Egeanin. Nije da su baš izbegavali Meta otkad je izašao iz zelenih kola, ali nisu se ni trudili da ga traže. Baš kao svi ostali, bili su u boljoj odeći od one koju su u početku nosili kako bi se prerušili. Egeanine razdrljene suknje i kaput visokog okovratnika, i jedno i drugo od plave vune i po rubovima i krajevima rukava izvezeno koncem toliko žutim da je izgledao skoro zlatno, pomalo su podsećali na uniformu, dok je Domon, u dobro skrojenom smeđem kaputu i vrečastim čakširama uguranim u čizme podvijene odmah ispod kolena, od glave do pete izgledao kao imućan, mada ne baš bogat, ilijanski trgovac.

Čim Egeanin uđe, Amatera, koja je sa Olverom sedela na tkaninom zastrtoj zemlji, skupi se na kolenima u loptu. Džuilin uzdahnu i ustade sa stoličice na kojoj je sedeo za stolom naspram Meta, ali Egeanin prva stiže do nje.

„Nema potrebe da to radiš, ni zbog mene ni zbog ma koga drugog“, otegnuto kaza i sagnu se da uhvati Amateru za ramena i da je digne na noge. Amatera lagano ustade, kolebljivo, pogleda spuštenog sve dok je Egeanin ne uhvati za bradu i nežno joj podiže glavu. „Gledaj me u oči. Sve gledaj u oči.“ Tarabonka bojažljivo obliznu usne, ali nastavi da gleda Egeanin pravo u lice čak i kada ova skloni ruku s njene brade. S druge strane, oči joj jesu bile veoma razrogačene.

„Ovo je promena“, primeti Džuilin sumnjičavo. Ali i pomalo besno. Stajao je ukočeno kao da je nekakav kip izrezbaren od tamnog drveta. Ne voli Seanšane zbog onoga što su uradili Amateri. „Nazvala si me lopovom zbog toga što sam je oslobodio.“ U glasu mu se čulo da je poprilično besan. Mrzi lopove, ali i krijumčare, što je Domon bio.

„Vremenom se sve menja“, veselo reče Domon, smešeći se kako bi izbegao da dođe do još težih reči. „Ma ti sad gledaš u poštenog čoveka, gazda hvataču lopova. Lejlvin me natera da joj se zareknem da ću da dignem ruke od krijumčarenja pre nego što je pristala da pođe za mene. Sreća me napustila, ko je još čuo da neka žena neće da se uda za čoveka dok on ne batali unosan zanat?“ Zasmeja se kao da je to najsmešnija šala na svetu.