Bodež snova

Egeanin ga munu pesnicom u rebra dovoljno snažno da se njegov smeh pretvori u stenjanje. Pošto je oženjen njome, rebra mora da su mu sva u modricama. „Očekujem od tebe da ispuniš to obećanje, Bejle. Ja se menjam, pa moraš i ti.“ Na tren pogledavši Amateru – možda da bi se uverila kako je ova i dalje sluša; Egeanin vrlo drži do toga da drugi ljudi rade kako im ona kaže – pruži ruku Džuilinu. „Menjam se, gazda Sandare. Hoćeš li i ti?“

Džuilin se pokoleba, pa joj prihvati ruku. „Pokušaću.“ Zvučao je sumnjičavo.

„Iskren pokušaj je sve što tražim.“ Namrštivši se po šatoru, ona odmahnu glavom. „Viđala sam najniže palube na kojima je manje gužva nego ovde.

Gazda Sandare, imamo malo pristojnog vina u našim kolima. Da li biste nam se ti i tvoja gospa pridružili na čašici?“

Džuilin se ponovo pokoleba. „Skoro da je pobedio u ovoj partiji“, naposletku odgovori. „Nema svrhe da je igram do kraja.“ Tutnu kupasti crveni šešir na glavu, pa nepotrebno namesti svoj tamni tairenski kaput, koji se širio od pojasa nadole, a onda svečano pruži ruku Amateri. Ona je čvrsto uhvati, i mada je i dalje netremice gledala Egeanin u lice, vidno zadrhta. „Pretpostavljam da će Olver hteti da ostane ovde i igra svoju igru, ali mojoj gospi i meni biće drago da delimo vino s tobom i tvojim suprugom, gazdarice Bezbrodna.“ Pogled mu je bio malčice izazivački. Njemu je očigledno bilo jasno da Egeanin mora još dokazivati kako Amateru više ne smatra kradenim vlasništvom.

Egeanin klimnu kao da to u potpunosti razume. „Svetlost vas noćas obasjala, kao i onoliko dana i noći koliko nam je preostalo“, pozdravi one koji ostaju. Baš veselo od nje.

Čim su njih četvoro izašli, začu se grmljavina. Nakon još jednog groma, kiša poče da prska po šatoru, brzo se pretvorivši u pljusak koji je dobovao po platnu sa zelenim prugama. Ako se Džuilin i ostali nisu bacili u trk, biće mokri do gole kože.

Noel sede naspram Olvera s druge strane crvene tkanine i preuze Amaterinu ulogu u igri, da baca kockice za zmije i lisice. Crni diskovi koji su sada predstavljali Olvera i njega stigli su skoro do ruba tkanine po kojoj je bila iscrtana mreža, ali na prvi pogled je bilo očigledno da im neće uspeti da se izvuku. To jest, svima sem Olveru. On glasno zastenja kada bledi disk po kojem je bila iscrtana talasasta linija, zmija, dodirnu njegov, a onda opet kada disk obeležen trouglom dodirnu Noelov.

Noel prihvati priču koju je prekinuo kada su se Egeanin i Domon pojavili, o nekom navodnom putovanju na brodu Morskog naroda. „Žene Ata’an Mijere su najskladnijih pokreta na svetu“, pričao je vraćajući crne diskove u krug u središtu table, „čak više od Domanki, pa ti sad vidi. A kada se odmaknu od kopna toliko da se više ne vidi...“ A onda odjednom umuknu i pročisti grlo odmeravajući Olvera, koji je slagao zmije i lisice po uglovima table.

„Šta onda rade?“, upita Olver.

„Ma...“ Noel kvrgavim prstom protrlja nos. „Ma, uzveru se po užadima tako vešto da bi čovek pomislio da imaju šake umesto stopala. Eto šta rade.“ Olver zadivljeno viknu, a Noel tiho uzdahnu od olakšanja.

Met poče da sklanja crne i bele kamenove s table na stolu i da ih stavlja u dve izrezbarene drvene kutije. Čuo je kako mu kockice u glavi zveče i čangrljaju čak i po najvećoj grmljavini. „Još jedna igra, Tome?“

Sedokosi čovek diže pogled sa svog pisma. „Mislim da ne, Mete. Noćas sam nešto izgubljen.“

„Tome, ako smem da pitam, zašto tako čitaš to pismo? Mislim, ponekad imaš izraz kao da pokušavaš da odgonetneš šta znači.“

Olver ciknu od radosti kada dobi dobro bacanje kockica.

„Zato što jeste tako. Na neki način. Evo.“ Pruži pismo, ali Met odmahnu glavom.

„To nisu moja posla, Tome. Pismo je tvoje, a ja se ne snalazim najbolje sa zagonetkama.“

„O, to su i tvoja posla. Moiraina ga je napisala neposredno pre... Pa, bilo kako bilo, ona ga je napisala.“

Met ga je neko vreme samo gledao, pre nego što je prihvatio izgužvanu stranicu, ali kada mu pogled pade na razmrljano mastilo, samo trepnu. List hartije bio je prekriven malim i uredno ispisanim slovima, ali počinjao je sa: „Moj najdraži Tome“. Ko bi pomislio da bi se ni manje ni više nego Moiraina na taj način obraćala matorom Tomu Merilinu? „Tome, ovo je lično. Mislim da ne bi trebalo...“

„Čitaj“, prekide ga Tom. „Videćeš.“

Met duboko udahnu. Pismo od mrtve Sedai koje je zagonetka i koje ga se na neki način tiče? Odjednom ništa nije manje na svetu želeo nego da pročita to čudo. Ali svejedno poče – i sav se naježi.