Bodež snova

„Kula Gendžei“, ubaci se Olver, a sva trojica odraslih okrenuše se da ga zgranuto pogledaju. „Birgita mi je kazala“, reče kao da se brani. „Kula Gendžei je prolaz za zemlje Aelfina i Elfina.“ A onda načini potez kojim počinje igra zmije i lisice, trougao ispisan u vazduhu – ocrta trougao u vazduhu, a onda preko njega vijugavu liniju. „Ona zna više priča čak i od tebe, gazda Čarine." „Da to nije Birgita Srebroluka, je li?“, kiselo kaza Noel.

Dečak ga pogleda pravo u oči. „Nisam nedonošče, gazda Čarine. Ali ona je veoma dobra s lukom, tako da možda i jeste. Mislim, ponovo rođena Birgita.“

„Ne bih rekao da ima izgleda za to“, ubaci se Met. „Znaš, i ja sam pričao sa njom i poslednje na svetu što ona želi jeste da bude ma kakav heroj.“ On ispunjava svoja obećanja, a Birgitina tajna je kod njega bezbedna. „U svakom slučaju, to što znamo za tu kulu nije nam od velike pomoći ako ti nije rekla gde je.“ Olver tužno odmahnu glavom, a Met se sagnu da mu razbaruši kosu. „Nisi ti kriv, mali. Bez tebe ne bismo ni znali da postoji.“ To baš i nije mnogo pomoglo. Olver je i dalje utučeno zurio u crvenu tkaninu koja je služila kao tabla za igru.

„Kula Gendžei“, reče Noel, pridižući se u sedeći položaj, prekrštenih nogu, i ispravljajući kaput. „Malo njih sada zna za tu priču. Džain je uvek pričao da će je jednoga dana potražiti. Kazao je da je negde duž Obale senki.“

„To je i dalje velika površina koju treba pretražiti.“ Met zaklopi jednu kutiju. „To bi moglo da potraje godinama.“ Ako je Tuon u pravu, godinama koje oni nemaju, a siguran je da ona jeste u pravu.

Tom odmahnu glavom. „Kaže da znaš, Mete. Met zna kako da me pronađe. Čisto sumnjam da je ona to napisala iz pukog hira.“

„Pa, ja tu ništa ne mogu, zar ne? Sve do večeras nisam ni čuo za tamo neku kulu Gendžei.“

„Baš šteta“, uzdahnu Noel. „Voleo bih da je vidim – nešto što Džain krvavi Lakonogi nikada nije. Možeš slobodno da digneš ruke“, dodade kada Tom opet otvori usta. „Ne bi zaboravio da ju je video, a čak i da nikada nije čuo za to ime, morao bi da pomisli na nju kada čuje za čudnu kulu koja omogućava ljudima da odu u druge zemlje. Po pričama koje sam čuo, to čudo blešti kao da je od uglačanog čelika, dve stotine stopa visoka i četrdeset stopa široka, a nigde na njoj nema otvora. Ko bi mogao da zaboravi da je tako nešto video?“

Met se ukoči. Njegov crni šal kao da mu se zategnu preko ožiljka od vešanja. Ožiljak odjednom kao da postade osetljiv i upaljen. Met je jedva disao.

„Ako nema otvora, kako ćemo da uđemo?“, htede Tom da zna.

Noel slegnu ramenima, ali Olver opet progovori. „Birgita je kazala da bilo gde na zidu moraš načiniti znak bronzanim nožem.“ Opet u vazduhu iscrta znak kojim se počinje igra. „Kaže da to mora biti bronzani nož. Iscrtaš znak i vrata se otvore.“

„Šta ti je još rekla o...“, poče Tom, a onda ućuta i namršti se.

„Šta te muči, Mete? Izgledaš kao da će ti pozliti.“

Mučilo ga je sećanje – i to ne tuđe, za promenu. Ta su sećanja bila natrpana u njega kako bi popunila rupe u njegovim, a činilo se da su postigla i više od toga. Svakako pamti više dana nego što je proživeo. Ali čitavi komadi njegovog života sada su izgubljeni, a drugi su kao ćebad koju su moljci progrizli, ili senoviti i polumračni. Tek se ponečeg sećao o bekstvu iz Šadar Logota, a plovidbe na Domonovom rečnom brodu veoma maglovito, ali jedno što je video na tom putovanju jasno se isticalo. Jedna kula je blistala kao da je od uglačanog čelika. Pozliti? Očajnički je želeo da povrati.

„Tome, mislim da znam gde je ta kula. To jest, bolje je reći da Domon zna. Ali ne mogu da pođem s tobom. Elfini će znati da dolazim, a možda i Aelfini. Plamen me spalio, možda već znaju za ovo pismo, jer sam ga pročitao. Možda znaju svaku reč koju smo izgovorili. Ne možeš im verovati. Iskoristiće svaku prednost koju mogu, a ako znaju da dolazimo, pripremiće se upravo za to. Odraće te i od tvoje kože napraviti remenje za sebe.“ Sećanja na njih bila su samo njegova, ali takođe više nego dovoljna da potvrde njegov sud.

Svi ga pogledaše kao da je poludeo, čak i Olver. Nije mu preostalo ništa drugo nego da im ispriča o svom susretu sa Aelfinima i Elfinima. To jest, onoliko koliko je bilo potrebno. Svakako im nije ispričao o odgovorima koje je dobio od Elfina, niti o svoja dva dara od Aelfina. Ali sećanja onih drugih ljudi bila su neophodna kako bi im objasnio kakav je zaključak izveo o vezama koje Elfini i Aelfini sada imaju s njim. A ispričao im je i o bledim kožnim remenovima koje Elfini nose; to mu se činilo veoma važnim. A i to kako su pokušali da ga ubiju. To je bilo veoma važno. Kazao je da želi da ode, ali nije rekao da želi da ode živ, pa su ga izveli napolje i obesili. Čak je i skinuo šal da bi im pokazao ožiljak oko vrata, koji je veoma retko bilo kome pokazivao. Njih trojica su ga nemo slušali: Tom i Noel napeto, dok je Olver lagano sve jače zevao u čudu. Kiša koja je dobovala po šatoru bila je jedini zvuk koji se čuo, sem njegovog glasa.