Bodež snova

On samo razjapi usta. Loše? Paklovi su najlošiji od loših krčmi, prljavi i slabo osvetljeni, gde su pivo i vino jeftini, ali i dalje ne vrede ni upola koliko se za njih plaća, hrana je još gora od pića, a svaka žena koja će ti sesti u krilo pokušaće da te odžepari, da ti odseče kesu, ili da te povede u svoju sobu na spratu, u kojoj dva čoveka čekaju da te mlatnu po glavi čim uđeš. U bilo koje doba dana ili noći zateći ćeš kockice kako se kotrljaju u desetak igara, a ponekad u iznenađujuće uloge, ako se u obzir uzme okruženje. Ne u zlato – samo budala u paklu pokazuje da ima zlato – ali srebro često ume da bude na stolovima. U paklu su malobrojni kockari koji su do svog novca došli makar napola pošteno, a i ta nekolicina ume da bude jednako gadna kao glavolomci i koljači koji u mraku vrebaju pijanice. U paklu uvek dva ili tri snagatora s batinama čekaju da prekinu tuču, a uglavnom naporno rade kako bi zaradili svoje plate. Obično im polazi za rukom da spreče goste da se poubijaju, ali kada u tome ne uspeju, leš odvuku kroz zadnji ulaz i ostave ga u nekoj uličici ili na hrpi smeća. A dok oni odvlače leš, pijančenje ne staje, a ni kockanje. To je pakao. Otkud je ona uopšte čula za takva mesta?

„Jesi li joj ti usadila u glavu ovu glupost?“, on ljutito upita Sitejl.

„Ma zašto bi tako nešto pomislio, Svetlosti ti?“, upita ona, razrogačivši oči kao što žene čine kada se prave neveštim. Ili kada žele da pomisliš kako se pretvaraju neveštim, čisto da bi te zbunile. On ne shvata zašto se uopšte trude. Žene ga sve vreme zbunjuju, a da i ne pokušavaju.

„Ne dolazi u obzir, Prekrasna. Ako uđem u pakao sa ženom kao što si ti, neće proći ni sat vremena a upašću u šest tuča noževima, ako preživim toliko dugo.“

Tuon mu se zadovoljno nasmeši. Svega na tren, ali sasvim sigurno – zadovoljno. „Zaista tako misliš?“

„Znam da je to činjenica.“ Što dovede do još jednog kratkog, ali razdraganog osmeha. Razdraganog! Ta krvava žena hoće da se on potuče noževima!

„Svejedno, Igračko, obećao si.“

Raspravljali su se da li je obećao ili ne – pa, on je smireno obrazlagao kako reći da je nešto lako nije nikakvo obećanje, dok je Tuon samo tvrdoglavo tvrdila da joj je obećao, a Sitejl je vezla dok ga je Selukija gledala smešeći se kao neko ko posmatra čoveka što pokušava da odbrani neodbranjivo; a nije vikao, ma šta Tuon govorila – kada neko pokuca na vrata.

Tuon zaćuta. „Vidiš, Igračko“, trenutak kasnije kaza, „tako se to radi. Pokucaš i sačekaš.“ Mahnu jednostavno svojoj služavci.

„Možeš da uđeš u prisustvo“, viknu Selukija, kraljevski se ispravivši. Verovatno je očekivala da će se taj ko bude ušao, ko god to bio, prostrti ničice!

Bio je to Tom, u tamnoplavom kaputu i tamnosivom plaštu, niti predobrog kroja, niti lošeg, tako da se nije isticao ni u gostionicama ni u krčmama. Ličio je na čoveka koji može da priušti sebi da plati piće dok sluša glasine, ili da plati nekom drugom pehar vina kako bi mu se odužio za to što je od njega čuo vesti i najnovija dešavanja. Nije se prostro po podu, ali se jeste skladno poklonio, uprkos povređenoj nozi. „Moja gospo“, promrmlja on obraćajući se Tuon, pre nego što pogleda Meta. „Harnan mi reče da te je video kako ideš ovuda. Nadam se da nisam ništa prekinuo? Čuo sam... glasove.“

Met se namršti. Nije vikao. „Ne prekidaš. Šta si otkrio?“

„Da povremeno Seanšani svraćaju u grad. Ne vojnici, ali izgleda da podižu dva sela nekoliko milja severno od puta, a još tri nekoliko milja južno. Seljani povremeno dolaze u grad da kupuju.“

Metu pođe za rukom da se ne osmehne dok se osvrtao i govorio, čak s trunčicom žaljenja u glasu. „Prekrasna, bojim se da nema za tebe odlaska u Maderin. Preopasno je.“

Tuon prekrsti ruke, što joj naglasi grudi. Ipak ima više oblina nego što je nekada mislio. Ne kao Selukija, to svakako, ali ima lepih oblina. „Seljaci, Igračko“, ona nehajno otegnu. „Nijedan seljak nikada mi nije video lice. Obećao si mi krčmu ili trpezariju neke gostionice i nećeš se izvući s tim bednim izgovorom.“

„Trpezarija ne bi trebalo da predstavlja neku veliku poteškoću“, primeti Tom. „Ti seljaci traže makaze ili novu šerpu, a ne piće. Izgleda da sami prave pivo i da im se baš i ne dopada ovo koje se pravi u gradu.“

„Baš ti hvala, Tome“, procedi Met kroz stisnute zube. „Ona hoće da vidi pakao.“

Sedokosi čovek piskavo se zakašlja i snažno zagladi brkove. „Pakao“, promrmlja.

„Pakao. Da li ti znaš za pakao u ovom gradu u koji mogu da je odvedem, a da ne dođe do koškanja?“ Nameravao je da to pitanje zvuči zajedljivo, ali Tom ga iznenadi kada zaklima glavom.

„Možda i znam jedno takvo mesto“, lagano mu reče. „Beli prsten. Svejedno sam nameravao da odem tamo, da vidim kakve ću vesti pokupiti.“