Bodež snova

Taman što je hteo da pita Toma koliko imaju daleko da idu – Maderin nije tako veliki grad – kada stigoše do Belog prstena, u jednoj od onih vijugavih ulica u kojima je kaldrma bila daleko uža od njegovih raširenih ruku, u trospratnoj zgradi od cigala, podignutoj preko puta nožareve radnje. Čim je video oslikanu tablu iznad crvenih vrata gostionice, beli čipkani krug, ramena mu se opet ukočiše i pretvoriše u hrpu čvorova. Možda oni to zovu prsten, ali to su ženske podvezice, ili ih on u životu nije video. To možda nije pakao, ali gostionice s takvim natpisima obično su same po sebi dovoljno proste. On olabavi noževe skrivene u rukavima, kao i one u čizmama, opipa sečiva pod kaputom, a onda slegnu ramenima čisto da bi osetio nož koji mu visi između plećki. Mada, ako stvari odu toliko daleko... Tuon klimnu sa odobravanjem. Krvava žena umire od želje da ga vidi u tuči noževima! Selukija je bila dovoljno pametna da se namršti.

„A, da“, kaza Tom. „Mudra predostrožnost.“ A onda on poče da proverava svoje noževe, od čega se Metu ramena još više ukočiše. Tom je u rukavima i pod kaputom nosio skoro jednako sečiva kao on.

Selukija mrdnu prstima na Tuon, i njih dve odjednom počeše da se nemo raspravljaju, sevajući prstima. Naravno, nemoguće da je reč o tome – Tuon krvavo poseduje Selukiju, kao da poseduje psa, a čovek se ne raspravlja sa svojim psom – ali to je zaista ličilo na raspravu, jer su obe žene tvrdoglavo stisle zube. Naposletku, Selukija sklopi ruke i pokloni se u znak pokoravanja. Nevoljnog pokoravanja.

„Biće u redu“, reče joj Tuon kao da hoće da je razveseli. „Videćeš. Biće u redu.“

Met je priželjkivao da je siguran u to. Duboko udahnuvši, pruži joj ruku kako bi spustila šaku na njegov zglob i pođe za Tomom.

U prostranoj trpezariji Belog prstena, zidova obloženih drvetom, bilo je skoro tridesetak mušakaraca i žena, pri čemu je skoro pola njih očigledno otpadalo na strance, a sedeli su za četvrtastim stolovima ispod tavanice na kojoj su se videle debele grede. Svi gosti su bili uredno odeveni u odeću od dobre vunene čoje, bez mnogo ukrasa, a većina njih je tiho razgovarala nad vinom, sedeći po dvoje za stolom, ogrtača prebačenih preko stolica s niskim naslonima, mada su tri muškarca i jedna žena s dugim pletenicama ukrašenim đinđuvama za jednim stolom bacali jarkocrvene kockice iz vinskog pehara. Iz kuhinje su se osećali prijatni mirisi, uključujući i miris mesa koje se peče. Najverovatnije da je bila reč o jaretini. Pored širokog kamenog kamina, u kojem je gorela škrta vatra, i uglačanog mesinganog sata što je stajao na njemu, jedna mlada žena zavodljivog pogleda, po oblinama gotovo ravna Selukiji – i bluze raskopčane skoro do pojasa kako bi to dokazala – njihala je kukovima i pevala, praćena dulčimerom i flautom, pesmu o ženi koja žonglira svim svojim ljubavnicima. Pevala je prikladno raskalašnim glasom. Kao da je niko od gostiju nije slušao. „Šetala sam se s proleća i srela mladog Džeka koji je seno plastio, kose tako svetle i očiju svetlih isto. Pa, poljubila sam ga slasno, oh, ništa drugo nisam mogla – bilo mi je jasno! Mazili smo se i golicali dok se sunce po nebu pelo i reći nikada neću koliko me je uzdaha to koštalo.“

Skidajući kapuljaču, Tuon stade čim uđe i namršteno pogleda prostoriju. „Gazda Meriline, jesi li siguran da je ovo pakao?“, upita ga. Hvala Svetlosti, tiho. U nekim mestima čoveka bi zbog takvog pitanja izbacili – i to grubo – nosio on svileni kaput ili ne. U drugim mestima, samo bi udvostručili cene.

„Uveravam te da u ovo doba dana nećeš naći veći skup lopova i nitkova nigde u Maderinu“, promrmlja Tom, gladeči brkove. „Džek ima svoj sat kad je nebo vedro, i Vili svoj sat kad otac je daleko. S Morilom na senjak, on ne straši se lako, s Kejlinom u podne, a taj me grli jako! Lord Brelan mi dođe kad hladna je noć. Gazda Andril jutrom, al’ starost je nemoć. O, šta – pitam vas ja – da radi cura jadna, kad ljubavi je mnogo a malo sati i dana?“

Tuon ga sumnjičavo pogleda, ali praćena Selukijom svejedno priđe i stade ispred pevačice, koja se na tren zagrcnu zbog Tuoninog napetog pogleda pre nego što opet zapeva. Pevala je gledajući Tuon preko glave, očigledno pokušavajući da ne obraća pažnju na nju. Kao da je sa svakim sledečim stihom žena u pesmi dodavala novog ljubavnika na svoj spisak. Muškarac koji je svirao dulčimeru nasmeši se Selukiji, a ova ga ledeno pogleda. Međutim, i drugi su gledali dve žene, jednu veoma sitnu i veoma kratke crne kose, a drugu ravnu pevačici i glave umotane u maramu; no sve beše nakratko. Gosti su bili obuzeti svojim poslovima.

„Ovo nije pakao“, tiho kaza Met, „ali šta je? Zašto je u po bela dana ovde ovoliko ljudi?“ Trpezarije su toliko pune samo ujutro i uveče.