Bodež snova

„Meštani prodaju maslinovo ulje, posuđe ili čipku“, odgovori Tom jednako tiho, „a stranci kupuju. Izgleda da je ovde običaj da se trgovina otpočne s nekoliko sati provedenih u piću i razgovoru. A ako ne umeš da piješ“, zajedljivo dodade, „kada se otrezniš shvatiš da je pogodba koju si sklopio daleko lošija nego što ti se činilo kada si bio pijan.“

„Svetlosti, Tome, nikada neće poverovati da je ovo mesto pakao. Mislio sam da ćeš nas odvesti nekud gde trgovački stražari pijanče, ili šegrti. U to bi bar poverovala.“

„Veruj mi, Mete. Mislim da ćeš otkriti da je na izvestan način vodila veoma povučen život.“

Povučen? A njena rođena braća i sestre pokušavali da je ubiju? „Da nisi spreman da se opkladiš u jednu krunu u to, je li?“

Tom se zasmeja. „Uvek mi je drago da ti uzimam novac.“

Tuon i Selukija vratiše se skladnim koracima, kao da klize, lica potpuno bezizražajnih. „Očekivala sam da će gosti biti lošije odeveni“, tiho reče Tuon, „a možda i da će doći do nekih tuča, ali pesma je previše raskalašna za uglednu gostionicu. Mada je po mom mišljenju pevačica previše obučena da bi pevala kako treba. A čemu to?“, sumnjičavo upita kada Met pruži Tomu novčić.

„O“, odgovori Tom stavljajući krunu u džep kaputa, „mislio sam da ćeš možda biti razočarana što su prisutni samo uspešni nitkovi – oni nisu baš uvek živopisni kao oni siromašniji – ali Met je tvrdio da nećeš ni primetiti.“

Ona pogleda Meta, koji uvređeno otvori usta, pa ih ponovo zatvori. Šta da kaže? Već je u tiganju. Nema potrebe da potpiruje vatru.

Dok im je gostioničarka prilazila, jedna debela žena sumnjivo crne kose ispod bele čipkane kape, uvučena u sivu haljinu izvezenu crvenim i zelenim koncem preko pozamašnih nedara, Tom se pokloni i iskrade odatle, mrmljajući: „Uz vašu dozvolu, milostivi, milostiva.“ Možda jeste to promrmljao, ali ipak je bio dovoljno glasan da ga gazdarica Hejlin čuje.

Gostioničarka se smešila kao da je okamenjena, ali potrudila se za lorda i gospu, padajući u toliko dubok naklon da je zastenjala kada se podigla iz njega, a delovala je samo malo razočarano što je Met hteo samo vino i možda hranu, a ne i da iznajmi sobe. Njeno najbolje vino. Svejedno, kada je platio, pustio ju je da vidi kako u kesi ima i zlato, a ne samo srebro. Lepo je i krasno to što nosi svileni kaput, ali zlato u ritama bude bolje usluženo nego bakar u svili.

„Pivo“, otegnu Tuon. „Nikada nisam probala pivo. Reci mi, čestita gazdarice, je li verovatno da će se neki od ovih ljudi uskoro potući?“ Met se tako zagrcnu da se skoro zadavi.

Gazdarica Hejlin trepnu i malčice odmahnu glavom, kao da nije u potpunosti sigurna da li je čula to što misli da jeste. „Nema potrebe da se brineš, milostiva“, reče joj. „Dešava se to povremeno, ako previše popiju, ali u slučaju da dođe do toga – smiriću ih ja na brzinu.“

„Ne moraš zbog mene“, odgovori joj Tuon. „Neka se zabavljaju.“

Gostioničarkih osmeh se iskrivi i jedva joj ostade na licu, ali pođe joj za rukom da još jednom padne u naklon, pa onda odjuri čvrsto grabeći Metov novčić i vičući: „Džera, vino za lorda i gospu – ibrik kiranajla. I krčag piva.“

„Prekrasna, ne smeš da postavljaš takva pitanja“, tiho joj reče Met dok je nju i Selukiju pratio do jednog praznog stola. Selukija odbi da sedne, već prihvati Tuonin plašt i prebaci ga preko naslona stolice koju pridrža da Tuon sedne, a onda ona stade iza nje. „To nije učtivo. Sem toga, to ti spušta pogled.“ Hvala Svetlosti na onim razgovorima koje je vodio sa Egeanin, kako god ona sada htela da se zove. Seanšani su spremni na svakakve gluposti, ili na to odbiju da urade nešto sasvim razumno, kako bi izbegli da im to spusti pogled.

Tuon zamišljeno klimnu glavom. „Vaši običaji su često veoma čudni, Igračko. Moraćeš da me naučiš njima. Neke sam već naučila, ali moram da znam običaje ljudi kojima ću vladati u caričino ime, neka bi živela večno.“

„Biće mi drago da te naučim svemu što mogu“, odgovori joj Met otkopčavši plašt tako da ovaj samo pade preko niskog naslona njegove stolice. „Biće dobro da naučiš naše običaje, čak i ako na kraju budeš vladala daleko manjim prostranstvom nego što očekuješ.“ On spusti šešir na sto.

Tuon i Selukija oštro uzdahnuše kao jedna, a ruke im poleteše ka šeširu. Tuon ga prva dohvati i brzo spusti na stolicu pored sebe. „Igračko, to je veoma zlosrećno. Nikad ne stavljaj šešir na sto.“ Učini jedan od onih neobičnih pokreta za teranje zla – savi srednja dva prsta i pruži krajnja dva. Selukija učini isto.

„Upamtiću to“, zajedljivo odvrati on. Možda previše zajedljivo. Tuon ga pogleda bezizražajno. Veoma bezizražajno.

„Igračko, rešila sam da nećeš biti peharnik. Ne dok ne naučiš da budeš krotak, a ja sam skoro digla ruke od toga da ću te tome ikada naučiti. Možda ću te umesto toga učiniti trčećim konjušarom. Dobar si s konjima. Bi li voleo da trčiš za mojim stremenom dok jašem? Odore su manje-više iste kao one koje nosi peharnik, ali tvoje ću ukrasiti trakama. Ružičastim trakama.“