Bodež snova

„Naravno, naravno. Zašto da ne?“, kaza ona, blago zaplićući jezikom. U licu je bila sva pocrvenela, a osmeh koji mu je uputila beše nekako prazan. Očigledno da je jedna od onih koje ne podnose vino. Izgleda da su meštani želeli da joj udovoljavaju, jer mrštenje smesta nestade, mada se onaj prosedi čovek i dalje drvenio. Met od susednog stola privuče stolice za sebe i Tuon. Selukija ostade da stoji iza Tuon, što je i bilo dobro. Za stolom je bila gužva, pošto je već sedelo šestoro ljudi.

Džera stiže, pa pade u naklon i obema rukama pruži Tuon napunjeni krčag, mrmljajući: „Milostiva“, a jedna druga služavka, proseda i zdepasta skoro kao gazdarica Hejlin, zameni ibrik s vinom na kockastom stolu.

Smešeći se, ćelavi čovek napuni Tarabonki pehar do ruba. Hteli su da bude srećna i pijana. Ona ispi pola pehara u jednom gutljaju i, smejući se, nežno obrisa usne čipkanom maramicom. Vratila ju je u rukav iz drugog puta. Ta danas neće imati dobrih pogodbi.

Met je malčice posmatrao igru i ubrzo je prepoznao. Igrala se sa četiri kockice a ne s dve, ali nesumnjivo da je reč o jednom obliku igre piri, što znači „podudaranje“, koja se igrala hiljadu godina pre nego što je Artur Hokving počeo da se uspinje. Ispred svakog igrača bila je hrpica srebra s po nekoliko zlatnih novčića, a morao je da na sredinu stola stavi srebrnu marku kako bi otkupio kockice dok je onaj zdepasti čovek prikupljao svoj dobitak od poslednjeg bacanja. Od trgovaca nije očekivao nikakve nevolje, ali manje je izgledno da će doći do njih ako izgube srebro a ne zlato.

Onaj vitki čovek prihvati opkladu i Met ubaci grimizne kockice u kostreni pehar, pa ih izvrnu na sto. Dobio je četiri petice.

„Je li to dobitno bacanje?“, upita Tuon.

„Nije, ako se sledeće ne podudari s njim“, odgovori Met, vraćajući kockice u pehar, „a da pre toga ne dobijem četrnaest ili oči Mračnoga.“ Kockice zazvečaše u peharu, pa preko stola. Četiri petice. Sreća ga služi. Primaknu jedan novčić preda se, a drugi ostavi.

Prosedi čovek odjednom odgurnu stolicu i ustade. „Dosta mi je“, promrmlja i poče da nespretno trpa novac ispred sebe u džepove kaputa. Druga dvojica Altaraca pogledaše ga s nevericom.

„Odlaziš, Vejne?" upita ga onaj vitki čovek. „Sada?"

„Kazao sam da mi je dosta, Kamrine“, odbrusi prosedi i žustrim koracima izađe na ulicu, praćen Kamrinovim mrštenjem uprtim u njegova leđa.

Tarabonka se mlitavo nagnu nad sto, pri čemu đinđuve u njenim pletenicama zazvečaše po površini stola, kako bi potapšala debelog čoveka po ruci. „To samo znači da ću kupiti posuđe od tebe, gazda Kostele“, reče mu, zaplićući jezikom. „Od tebe i gazda Kamrina.“

Kostelova tri podbratka zatresoše se kada se on zasmeja. „Tako je, gazdarice Alstejng. Tako je. Zar ne, Kamrine?“

„Valjda“, džangrizavo odgovori ćelavko. „Valjda.“ Gurnu marku nasred stola da bi ispratio Meta.

Kockice se opet zakotrljaše po stolu. Ovoga puta, u zbiru je bilo četrnaest.

„O“, izusti Tuon, kao da je razočarana. „Izgubio si.“

„Dobio sam, Prekrasna. To je dobitno bacanje, ako ti je prvo.“ Ostavi novčić koji mu je bio prvobitni ulog nasred stola. „Opet?“, upita cereći se.

Sreća ga je vala služila, jednako dobro kao uvek. Jarkocrvene kockice kotrljale su se po stolu, odskakivale i odbijale se, ponekad i od uloga, ali u bacanju za bacanjem zaustavljale su se pokazujući četrnaest belih tačkica. Dobijao je četrnaesticu na sve moguće načine. Bez obzira na to što je ulagao samo po jedan novčić, srebro pred njim lagano se pretvorilo u hrpicu. Pola ljudi u trpezariji došlo je da stoji oko stola i da gleda. Cerio se Tuon, koja mu je blago klimala glavom. To mu je nedostajalo, kockanje u trpezariji neke gostionice ili u krčmi, novac na stolu i pitanje koliko će ga dugo sreća služiti. I lepa žena pored njega dok se on kocka. Došlo mu je da se smeje od zadovoljstva.

Dok je opet tresao pehar s kockicama, Tarabonka ga samo na tren pogleda, samo što nije izgledalo kao da je pijana. Odjednom ga prođe volja za smejanjem. Lice joj smesta omlitavi i pogled opet postade malčice neusredsređen, ali na onaj tren beše oštar kao šilo. Izgleda da mnogo bolje podnosi vino nego što je on pretpostavljao. Po svoj prilici, Kamrinu i Kostelu neće proći da joj utrape loš proizvod po visokoj ceni, ili šta god da su nameravali. Ali brinulo ga je to što je ta žena počela da sumnja u njega. Kad malo bolje razmisli, ona nije uložila novčić protiv njega. Dvojica Altaraca su se mrštili, ali kao što se ljudi koji gube mršte zbog svoje zlehude sreće. Ona mora da misli kako je on našao neki način da vara. Nije bitno to što se služi njihovim kockicama, ili verovatnije gostioničarskim kockicama; optužba da vara mogla bi dovesti do toga da čovek dobije batine, čak i u trgovačkoj gostionici. Ljudi retko kada čekaju da se ta optužba dokaže.