Bodež snova

Prosedi stražar ga opauči po kalpaku rukom u oklopnoj rukavici, i to dovoljno snažno da se ovaj zatetura. „Pazi šta pričaš ljudima koji nisu odavde, Kejlare“, procedi stariji čovek kroz zube, „ili ćeš se vratiti za plug pre nego što trepneš. Milostivi“, dodade on Metu, dižući glas, „bolje pozovi svog slugu pre nego što se uvali u nevolje.“

„Izvinjavam se, kapetane“, ponizno kaza Tom, klimajući sedom glavom, kao slika i prilika pokornog sluge. „Nisam hteo da vređam. Izvinjavam se.“

„Da nisam bio prisutan, odalamio bi i tebe“, reče mu Met kada ga ovaj sustiže. Tom je primetno šepao. Mora da je umoran kada se to toliko primećuje. „Skoro da te jeste odalamio, bez obzira na mene. A šta si to otkrio kada je vredelo tolike opasnosti?“

„Da nije bilo tebe u tom kaputu, ne bih ništa ni pitao“, zasmeja se Tom dok su zalazili dublje u grad. „Prvi nauk je – koja pitanja da postavljaš. Drugi, ali jednako bitan, jeste – kada i kako da postavljaš pitanja. Saznao sam da nema razbojnika, što je uvek dobro znati, mada sam čuo za veoma malo razbojničkih družina dovoljno velikih da napadnu nešto ogromno kao predstava. Saznao sam da je Natin Seanšanima u šaci. Ili je postavio one dodatne stražare zbog toga što je poslušao zapovest, ili seanšanske predloge doživljava kao zapovesti. A najvažnije što sam otkrio jeste da Natinovi oružnici ne mrze Seanšane.“

Met ga upitno pogleda.

„Mete, nisu pljunuli kada su ih spomenuli. Nisu se namrštili niti opsovali. Neće se boriti protiv Seanšana, ukoliko im Natin ne naredi – a on to neće.“ Tom duboko uzdahnu. „Sve je to veoma čudno. Isto je od Ebou Dara dovde. Ti neki stranci dođu, preuzmu vlast, nametnu svoje zakone i otmu žene koje mogu da usmeravaju – a ako ih plemići i mrze, izgleda da to ne važi za običan svet. U svakom slučaju, ne ako im nisu stavili okovratnik na suprugu ili neki rod. To je veoma čudno i nagoveštava da su slabi izgledi da ćemo ih oterati. Mada, Altara je Altara. Kladim se da su u Amadiciji i Tarabonu hladnije dočekani.“ Odmahnu glavom. „Bolje bi nam bilo da se nadamo da je tako, inače...“ Nije rekao inače šta, ali lako je bilo zamisliti o čemu je reč.

Met baci pogled na Tuon. Kako li se osećala slušajući Toma kako tako priča o njenom narodu? Ništa nije rekla, već je samo hodala kraj njega, radoznalo gvireći ispod svoje kapuljače na sve oko sebe.

Duž glavne maderinske ulice, popločane kaldrmom, bile su podignute tri ili četiri sprata visoke zgrade, krovova prekrivenih crepom i mahom sazidane od cigala. Radnje i gostionice s natpisima koji su se njihali na jakom povetarcu gurale su se pored konjušnica i domova imućnijih ljudi s velikim svetiljkama iznad zasvođenih ulaza, kao i sa skromnijim zgradama u kojima je živeo siromašniji svet, ako je suditi po rublju koje je visilo sa skoro svakog prozora. Taljige koje vuku konji i ručna kolica natovarena balama, sanducima ili buradima lagano su se kretale kroz umerenu gužvu. Muškarci i žene koračali su oštro, puni one poslovične južnjačke vrednoće, a deca su se jurila i igrala šuge. Tuon je sve to posmatrala s jednakim zanimanjem. Čovek koji je gurao točilo na kolicima i vikao kako oštri makaze i noževe tako da mogu želje da seku privlačio je njen pogled koliko i jedna vitka žena odlučnog lica u kožnim čakširama i s dva mača na leđima. Nesumnjivo da je stražar nekog trgovca ili možda Lovac na Rog Valera, ali svejedno je prava retkost. Prsatu Domanku u uzanoj crvenoj haljini, kojoj je malo nedostajalo da bude potpuno providna, pratila su dvojica mišićavih telohranitelja u oklopima od metalne krljušti prišivene na kožuhe; nije privukla ni manje ni više Tuonine pažnje nego vižljasti jednooki čovek u iznošenoj vunenoj odeći, koji je na jednom poslužavniku nosio i prodavao pribadače, igle i trake. U Džuradoru nije primetio takvu radoznalost kod nje, ali u Džuradoru je bila nameračena na to da nađe svilu, a ovde kao da pokušava da upamti sve što vidi.

Tom ih je ubrzo poveo u jedan lavirint vijugavih ulica, koje su mahom zasluživale da se tako zovu samo zbog toga što su bile popločane grubom kockom veličine dve stisnute pesnice. Zgrade velike kao one na glavnoj ulici – u prizemljima nekih od njih bile su radnje – nadvijale su se nad njima skoro zaklanjajući pogled na nebo. Mnoge od tih uličica bile su preuzane za taljige – u nekima Met ne bi morao da do kraja raširi ruke kako bi dodirnuo zidove s jedne i s druge strane – pa je više puta morao da pritisne Tuon uz neki zid kako bi propustili teško natovarena kolica da protutnje preko neravne kaldrme, dok bi im čovek koji ih je terao dovikivao izvinjenja i ne usporavajući. I nosači su prolazili kroz taj skučeni splet ulica, povijeni pod teretom toliko da su bili skoro vodoravni u odnosu na zemlju, s balama ili sanducima na leđima koje drže postavljeni kožni smotuljci privezani oko bokova. Meta su leđa bolela samo od toga što ih je gledao. Podsećali su ga na to koliko mrzi posao.