Bodež snova

Dok se priredba kotrljala niz put, imanja i maslinjaci postajali su sve češći prizor, sve dok se nisu stopili jedni s drugima, suzbijajući šumu jedno milju – ako ne i više – sa obe strane puta, a dobrano pre sredine jutra stigoše do jednog imućnog grada, nešto većeg od Džuradora. Dug trgovački karavan od kola pokrivenih platnom prolazio je kroz glavnu kapiju, gde je šest ljudi s uglačanim kupastim kalpacima i u kožnim kaputima za koje su bile zašivene čelične toke stražarilo s halebardama u rukama. Povrh dve kule između kojih je zapravo bila postavljena kapija, bilo je još nekoliko ljudi, ali sa samostrelima. Međutim, ako je lord Maderina, izvesni Natin Sarmejn Vendar, očekivao i neke nevolje, samo su stražari to nagoveštavali. Imanja i maslinjaci sezali su sve do kamenih zidina Maderina, što nije bilo pametno i što bi moglo poprilično koštati ako taj grad ikada bude morao da se brani od neprijatelja. Luka je morao da se pogađa s jednim seljakom za pravo da postavi predstavu na jednom zaparloženom pašnjaku i vratio se gunđajući kako je tom nitkovu upravo dao dovoljno para za novo stado koza, a možda i dva. Ali platneni zid ubrzo je počeo da se diže, dok je Luka sve žive terao da rade što brže. Tog dana će izvoditi svoje tačke, a otići će sutradan rano ujutro. Veoma rano. Niko se nije pobunio, niti rekao suvišnu reč. Što dalje, to bolje.

„I nikome ne pričajte šta ste videli“, često ih je upozoravao Luka. „Nismo videli ništa neobično. Svejedno nećemo da plašimo posetioce.“ Ljudi su ga gledali kao da je sišao s uma. Niko nije hteo ni da misli na ono potonulo selo ili onog torbara, a kamoli da priča o njima.

Met je u košulji sedeo u svom šatoru, čekajući da se Tom i Džuilin vrate iz posete gradu, kud su otišli da vide ima li tamo Seanšana. Besposleno je na svom stočiću bacao kockice. Nakon što su mu u početku padali mahom visoki brojevi, deset puta zaredom dobio je pet jedinica; većina ljudi misli da su oči Mračnoga bacanje koje donosi nesreću.

Selukija zadiže šatorsko krilo prebačeno preko ulaza i uđe. Uprkos tome što je bila u smeđoj razdeljenoj suknji i beloj bluzi, polazilo joj je za rukom da izgleda kao kraljica koja ulazi u staju – i to po izrazu njenog lica, kaljavu staju, mada bi Lopinom i Nerinom bila zadovoljna i Metova majka kada je o čišćenju reč.

„Traži te“, otegnuto reče, ali odlučno kao da neće trpeti nikakve prigovore, pa dodirnu svoju cvetnu maramu kako bi se uverila da joj je kratka žuta kosa pokrivena. „Polazi.“

„A zašto me traži?“, upita on i nalakti se na sto. Čak i ispruži noge i prekrsti ih u gležnjevima. Čim pustiš ženu da misli kako ćeš da skočiš istog trena kada te pozove, nikada se više iz toga nećeš izvući.

„Ona će ti reći. Traćiš vreme, Igračko. Neće joj biti drago.“

„Ako Prekrasna očekuje da dotrčavam čim mrdne prstom, bolje bi joj bilo da se pomiri s tim da joj nije drago.“

Mršteći se – ako njena gospodarica trpi to ime, Selukija ga doživljava kao ličnu uvredu – prekrsti ruke ispod onih zadivljujućih prsa.

Bilo je jasno kao staklo kako ona namerava da čeka dok ne pođe s njom, ali on je rešio da ga čeka poduže. Baci kockice. Oči Mračnoga. Tuon očekuje da on skače čim mu ona kaže. Ha! Opet baci kockice; tako se zakotrljaše preko stola da jedna umalo što ne slete na pod. Oči Mračnoga. Mada, svejedno trenutno nema šta da radi.

Ali opet je odugovlačio sa oblačenjem kaputa, skrojenog od lepe svile boje bronze. Kada je krenuo da uzme šešir, već ju je čuo kako nestpljivo lupka stopalom. „Pa, šta čekaš?“, upita je. A ona siknu na njega. Zagrnula je šatorsko krilo, ali siktala je besno kao mačka.

Kada je ušao u purpurna kola, vide da Sitejl i Tuon sede na jednom krevetu i pričaju, ali prekinuše istog časa kada on uđe i pogledaše ga tek na tren, ali pomno. Što mu je jasno stavilo do znanja da je predmet njihovog razgovora bio izvesni Met Kauton. Naježio se zbog toga. Šta god da Tuon hoće, očigledno da je reč o nečemu što po njihovom mišljenju on ne bi odobravao. A jednako je očigledno da ona to svejedno namerava da učini. Sto je bio privučen do kraja uz tavanicu, a Selukija se progurala pored njega i stala iza Tuon dok je ova sićušna žena sedala na stoličicu, lica strogog a onih prelepih krupnih očiju nepokolebljivih. Smesta povešajte sve zatvorenike.

„Želim da posetim trpezariju neke gostionice“, obznani ona. „Ili krčmu. Nikada nisam bila ni u jednom ni u drugom. Igračko, odvešćeš me u jednu od te dve u ovom gradu.“

On uzdahnu od olakšanja. „To je lako. Čim se Tom ili Džuilin vrate i jave mi da je bezbedno.“

„To mora biti neko loše mesto. Ono što se zove pakao.“