Bodež snova

Met trepnu. Ma koliko Tom na drugim mestima bio neupadljiv, u paklu će ga gledati ispod oka ako bude nosio taj kaput. I još gore od toga. Tamo je uobičajena odeća prljava i gruba čoja, kao i umrljani lan. Sem toga, postavljati pitanja u paklu dobar je način da čovek zaradi nož u leđa. Ali možda je Tom mislio da taj Beli prsten uopšte nije pakao. Tuon možda i neće umeti da prepozna razliku ako je to mesto samo malčice nezgodnije nego obično. „Da povedem Harnana i ostale?“, upita on Toma isprobavajući.

„O, mislim da bi nas dvojica trebalo da smo dovoljna zaštita za gospu“, odgovori Tom s tek senom osmeha, a Metu se čvorovi u ramenima olabaviše od olakšanja.

Svejedno je upozorio dve žene – naravno, nije bilo ni govora o tome da Selukija ostane, a gazdarica Anan je odbila Tuonin poziv da im se pridruži, rekavši da se već nagledala paklova u životu i da nema želje da ih ponovo gleda – na to da dobro navuku kapuljače. Možda Tuon misli da joj nijedan seljak nikada nije video lice, ali ako mačka može da gleda kralja, kako stara izreka kaže, možda je onda i neki seljak mogao u nekom trenutku baciti pogled na Tuon, a kakve su sreće, došao bi u Maderin. Koliko je on na svojoj koži osetio, biti ta veren obično znači da se Šara može izvrnuti tako da sve samo pogorša.

„Igračko“, nežno mu kaza Tuon dok joj je Selukija preko vitkih ramena nameštala plavi plašt, „upoznala sam mnogo seljaka dok sam obilazila unutrašnjost, ali svi su kako dolikuje gledali u zemlju, čak i kada sam im dopuštala da ustanu. Veruj mi, nikada mi nisu videli lice.“

Oh. On ode da uzme svoj plašt. Sunce skoro da je bilo potpuno zaklonjeno belim oblacima i još se nije uspelo do svog podnevnog vrhunca, a dan je bio svež za proleće i pride je duvao jači povetarac.

Glavna ulica predstave bila je zakrčena ljudima iz grada, u odeći od grube čoje ili u ozbiljnim kaputima skrojenim od bolje tkanine, sa samo malo veza na krajevima rukava; mnoge žene su nosile čipkane kape, a inače su bile u ozbiljnim haljinama sa okovratnicima, koje su nosile ispod dugih belih kecelja ili u tamnim haljinama visokih okovratnika izvezenih po nedrima; deca su jurila na sve strane, bežeći od roditelja koji su ih jurili – a svi oni su se čudom čudili Mijorinim leopardima, Latelinim medvedima, žonglerima ili Balatu i Abaru koji su gutali vatru, dvojici vitke braće što su se kretali kao jedan. Ne zastajkujući ni pogled da baci na akrobatkinje, Met se provlačio kroz gužvu dok ga je Tuon držala za ruku, što je on osigurao tako što je uhvatio njenu šaku i spustio je sebi na levi zglob. Ona je na tren oklevala, pa onda samo blago klimnula, kao kraljica koja jednom seljaku daje pristanak. Tom je Selukiji pružio svoju ruku, ali ona je ostala gospodarici uz levo rame. Bar nije pokušala da se progura između njih.

Luka, u skerletnom kaputu i plaštu, stajao je ispod velikog barjaka na ulazu i gledao kako novčići uz zveket padaju u stakleni ibrik, pa opet zveckaju kada se iz njega prelivaju u kutiju. Lice mu beše ozareno osmehom. Red ljudi koji su čekali da uđu pružao se skoro stotinu stopa oko platnenog zida, a još je više njih dolazilo iz grada i išlo prema predstavi. „Ovde bih mogao za dva ili tri dana prilično da zaradim“, reče on Metu. „Napokon, ovo je poveliko mesto i dovoljno smo daleko od...“ Osmeh mu zamre kao plamen ugašene sveće. „Misliš da smo dovoljno daleko, zar ne?“ Met uzdahnu. Kada je reč o Valanu Luki, žudnja za zlatom će uvek nadvladati strah.

Pošto mu se Tuon držala za ruku, nije mogao da drži plašt, tako da se vijorio za njim nošen jakim povetarcem, ali i to je ispalo dobro. Stražari kraj kapije, koji su pogrbljeno stajali u razvučenom redu, radoznalo ih pogledaše, a jedan se na tren blago pokloni. Svila i čipka imaju takav učinak, bar kada je reč o seoskim oružnicima, a ti ljudi su baš to – ma koliko jarko glačali svoje kalpake ili oklope od toka. Mahom su se naslanjali na svoje halebarde kao seljaci na lopate. Ali Tom stade čim zađoše nekoliko koraka u grad, tako da i Met morade da se zaustavi. Naposletku, nije imao blage predstave gde je Beli prsten.

„Brojna straža, kapetane“, primeti Tom, malčice zabrinutog glasa. „Ima li razbojnika u kraju?“

„Ovde nema odmetnika“, grubo odvrati prosedi stražar. Lice mu je bilo presečeno namreškanim belim ožiljkom, a pošto je i čkiljio – delovao je kao pravi zlikovac. On nije bio među onima koji su se oslanjali na halebarde, već je svoju držao kao da zna kako se koristi. „Seanšani su počistili ono nekoliko njih koje mi nismo uhvatili. Mrdaj sada, starče. Ljudi od tebe ne mogu da prolaze.“ Nigde nije bilo ni traga ni glasa ni od kola, ni od taljiga, a ono malo ljudi koji su peške izlazili iz grada imalo je dovoljno prostora. Luk kapije bio je dovoljno širok da dvoja kola prođu istovremeno, mada bi možda bilo tesno.

„Seanšani su rekli da nismo postavili dovoljno stražara“, veselo se ubaci jedan zdepasti čovek otprilike Metovih godina, „a lord Natin pomno sluša šta mu Seanšani govore.“