Bodež snova

Luka je sve to nemo slušao, ogrnut crvenim plaštom, dok se većina članova predstave nije istrošila. Kada je njihova vika počela da zamire, zabacio je plašt i zašao među njih. Sada nije bilo mlataranja. Jednog čoveka je potapšao po ramenu, neku ženu je iskreno pogledao u oči. Seoski putevi? Sada su puni blata, od prolećnih kiša više potoci nego putevi. Tako bi im bilo potrebno dvostruko više vremena da stignu do Lugarda, ma trostruko, ako ne i duže. Met se zagrcnu čuvši Luku kako se poziva na brzinu, ali ovaj se tek zagrevao. Pričao je o silnom trudu koji je potreban da se iz blata iščupaju uglibljena kola, tako da su oni koji ga slušaju skoro videli sebe kako se naprežu da pomognu zapregama da izvuku kola čiji su točkovi upali u kaljugu skoro do osovina. Čak ni seoski putevi nisu toliko loši, ali on ih je predstavio tako da su svi to sad imali pred očima. Bar je Met tako sve video. Uz te bogaze većih varoši biće malo i biće prilično udaljene, a sela će uglavnom biti sićušna. Neće biti mnogo mesta na kojima će moći da nastupaju, a biće teško nabaviti hranu za toliko ljudi. To je kazao tužno se smešeči jednoj šestogodišnjoj devojčici koja ga je gledala krijući se iza majčine suknje, tako da je čovek jednostavno znao kako je on zamišlja gladnu i kako plače i moli za hranu. Daleko od toga da je samo jedna žena prigrlila svoju decu uza se.

Što se Amadicije i Tarabona tiče, pa i Geldana, bile bi to sjajne zemlje za nastup. Velika putujuća predstava i veličanstveni prikaz divota i čudesa Valana Luke obići će te zemlje i privući gomile posetilaca. Jednoga dana. Da bi sada stigli do bilo koje od tih zemalja, najpre moraju da se vrate u Ebou Dar, prelazeći isti put kojim su proteklih nekoliko nedelja išli i prolazeći pored varoši u kojima su već nastupali, tako da je malo verovatno da će njihovi žitelji dati novac da opet vide ono što su nedavno već gledali. Dug je to put, a svima će svakim danom kese biti sve lakše, a kaiševi oko trbuha zategnutiji. Ili, mogu da nastave ka Lugardu.

Tu mu glas postade živahniji. Pokazivao je rukama, ali skromno i jednostavno. I dalje se kretao među njima, ali bržim korakom. Lugard je veličanstven grad. Ebou Darje tek senka naspram Lugarda. Lugard je zaista jedan od velikih gradova, toliko mnogoljudan da bi u njemu mogli da nastupaju čitavo proleće i da stalno imaju nove posetioce. Met nikada nije bio u Lugardu, ali čuo je da je grad napola u ruševinama, a da njegov kralj ne može priuštiti da se ulice čiste, ali je po Lukinim rečima skoro bio ravan Kaemlinu. Neki od tih ljudi mora da su ga posetili, ali svejedno su ga opčinjeno slušali dok je opisivao dvore naspram kojih Tarezinska palata u Ebou Daru liči na straćaru, zatim u svilu odevene velmože koje će u desetinama dolaziti da ih gledaju kako nastupaju, ili čak naručivati privatne izvedbe. Kralj Roedran će začelo hteti nastup samo za sebe. Je li iko od njih ikada nastupao pred kraljem? Hoće. Hoće. Od Lugarda, pa do Kaemlina – grada naspram kojeg Lugard izgleda kao puko oponašanje jednog grada. Kaemlin, jedan od najvećih i najbogatijih gradova na svetu, gde će čitavog leta moći da nastupaju pred beskrajnim mnoštvom posetilaca.

„Volela bih da posetim te gradove“, kaza Tuon, terajući Akejn bliže Kockici. „Igračko, hoćeš li mi ih pokazati?“ Selukija je terala mrkova odmah uz Tuon. Žena je delovala sasvim staloženo, ali nema sumnje da ju je ono što je videla duboko potreslo.

„Možda Lugard. Tamo ću moći da nađem neki način da te pošaljem nazad u Ebou Dar.“ Putem dobro čuvanog trgovačkog karavana i u pratnji koliko god pouzdanih telohranitelja koje bude mogao da unajmi. Tuon je možda sposobna i opasna koliko Egeanin priča, ali dve same žene mnogi bi videli kao lak plen, a ne samo razbojnici. „Možda i Kaemlin.“ Naposletku, možda će mu biti potrebno više vremena nego što ima do Lugarda.

„Videćemo šta ćemo videti“, zagonetno odgovori Tuon, pa poče da razmenjuje sa Selukijom ono njihovo mrdanje prstima.

Pričaju o meni iza mojih leđa, samo što mi to rade pred nosom. Mrzi kada to rade. „Tome, Luka je dobar kao zabavljač, ali mislim da ih neće ubediti.“

Tom podrugljivo frknu i zagladi duge bele brkove. „Nije loš, to priznajem, ali nije zabavljač. Svejedno, rekao bih da ih je uhvatio u mrežu. Jesi li spreman za opkladu, dečko moj? Recimo, u jednu zlatnu krunu?“

Met samog sebe iznenadi smehom. Bio je siguran da se neće moći opet nasmejati dok iz glave ne izbaci sliku onog torbara kako tone u zemlju. „Hoćeš da se kladiš sa mnom? U redu. Dogovoreno.“

„Ne bih se kockao s tobom“, zajedljivo mu odgovori Tom, „ali umem da prepoznam kada čovek rečima zamajava gomilu. I ja sam to radio.“