Bodež snova

Prešavši šakom u zelenoj rukavici preko glave, ona uzdahnu. „Igračko, Igračko“, promrmlja, nameštajući opet kapuljaču. „U koliko bajki za malu decu ti veruješ? Zar veruješ da će ti, ako pod punim mesecom prespavaš na Brdu Starog Hoba, zmije istinito odgovoriti na tri pitanja, ili da lisice kradu ljudima kožu i uzimaju hranljivost iz hrane, tako da možeš da umreš od gladi iako se prežderavaš?“

Morao je da se napne kako bi se nasmešio. „Mislim da za te priče nikada nisam čuo.“ A morao je i da se potrudi da bi zvučao kao da mu je sve to smešno. Kakvi su izgledi da će ona pomenuti zmije koje daju istinite odgovore, što Aelfini na neki način rade, u istoj rečenici s lisicama koje kradu kožu? Bio je prilično siguran da to Elfini rade, i da ih još štave. Ali zbog Starog Hoba umalo da se nije lecnuo. Ono prvo verovatno je posledica toga što ta’veren izvrće svet. Ona svakako ne zna ništa o njemu i zmijama ili liscima. Ali u Sandali, zemlji u kojoj je Artur Hokving rođen, Stari Hob, Kajzen Hob, bilo je drugo ime za Mračnoga. I Aelfini i Elfini svakako zaslužuju da budu dovedeni u vezu s Mračnim, ali teško da bi on želeo da bilo ko to misli, kada je i sam povezan s krvavim lisicama. A možda i sa zmijama? Sama pomisao na to bila je dovoljna da mu se život smuči.

Svejedno, jahanje je bilo prijatno, a kako se sunce uspinjalo na nebu, tako je bilo toplije, mada se ne bi moglo reći da je zaista toplo. Žonglirao je sa šest raznobojnih drvenih loptica, a Tuon se smejala i pljeskala. I trebalo bi da se smeje i plješće. Taj poduhvat je zadivio žonglera od kojeg je kupio te loptice, a to je u sedlu bilo još teže izvesti. Ispričao joj je nekoliko šala zbog kojih se zasmejala, kao i jednu zbog koje je prevrnula očima i sa Selukijom razmenila trzanje prstima. Možda joj se nije dopala šala o krčmaricama. Nije bila ni najmanje masna. Nije on budala. Ali voleo bi da se nasmejala. Smeh joj je divan, baršunast, topao i nesputan. Pričali su o konjima i raspravljali se o načinu obuke tvrdoglavih životinja. U toj lepoj glavici ima nekoliko čudnih zamisli, kao na primer da prgavog konja možeš smiriti time što ćeš ga ujesti za uvo! To mu više zvuči kao da bi ga raspomamilo kao požar u senjaku. A ona nikada nije čula za brujanje sebi u bradu kako bi se smirio konj i nije htela da mu poveruje kako ga je otac tome naučio, ako joj ne pokaže.

„Pa, ne mogu da ti pokažem bez konja kojeg treba smiriti, zar ne?“, upitao je. Ona opet prevrnu očima, kao i Selukija.

Ali nije bilo žara u njihovoj raspravi, nije bilo besa, već samo duha. Tuon je imala toliko duha da se činilo nemogućim da je sve to moglo da stane u tako sićušnu ženu. Njeno ćutanje je malo pokvarilo dan, daleko više nego zmije ili lisice. Daleko su odmakli i tu se više ništa nije moglo uraditi. Tu je pored njega, a on mnogo toga mora da uradi u vezi s njom. Nikada mu nije pomenula ono što se dogodilo s tri Aes Sedai, kao ni samim sestrama. Nikada nije pomenula njegov ter’angreal, kao ni činjenicu da šta god da je naterala Teslinu ili Džolinu da izatkaju protiv njega, nije urodilo plodom. Prethodna noć kao da je bila san.

Ona je kao vojskovođa koji priprema bitku, kazala mu je Sitejl. A prema Egeanin, od rođenja je obučavana da spletkari i obmanjuje. I sve to je uprto pravo u njega. Ali s kakvim ciljem? Začelo to nije tek nekakva vrsta udvaranja seanšanske Krvi. Egeanin o tome malo zna, ali začelo nije tako. On Tuon poznaje svega nekoliko nedelja i oteo ju je, a ona ga oslovljava s „Igračko" i pokušala je da ga kupi – tako da bi samo tašta budala iz svega toga zaključila da je reč o ženi koja se lagano zaljubljuje. A to ostavlja mnogo mogućnosti, od neke zamršene osvete pa sve do... do Svetlost zna čega. Pretila mu je da će od njega napraviti peharnika. Prema Egeanin, to bi značilo da bi on postao da’kovejl, mada se prezrivo nasmejala na tu zamisao. Peharnici se biraju po lepoti, a po Egeaninoj proceni, on je daleko od toga da bude prikladan za peharnika. Pa, istini za volju, i po svojoj, mada nije bio spreman da to ikome prizna. Prilično se žena divilo njegovom licu. Nigde ne piše da Tuon ne može da završi obred venčanja samo da bi ga uverila kako je slobodan i bezbedan, a da onda naredi da ga pogube. Žene nikada nisu jednostavne, ali naspram Tuon sve ostale su mačji kašalj.

Dugo nisu videli ni imanje, a kamoli zaselak, ali možda jedno dva sata nakon što je sunce prošlo zenit, naleteli su na pozamašno selo iz kog je prigušeno dopirao zveket kovačkog čekića po nakovnju. Zgrade, neke od njih trospratnice, sve su bile od debelih drvenih okvira izlepljenih malterom i s krovovima visokog slemena, pokrivenih rogozinom, kao i s visokim kamenim dimnjacima. Nešto u vezi s njima Metu je bilo poznato, ali nije mogao da se seti šta. Nigde u gustoj šumi nije se videlo nijedno imanje. Ali sela su uvek vezana za imanja – izdržavaju ih i žive od njih. Mora da su sva imanja dalje niz drum, iza drveća.