Bodež snova

Selukija se ispravila i povukla, mada nije skidala pogled s njega. Zanimljivo, ali na licu joj se više nije video strah. On začuđeno odmahnu glavom. Znao je da se prsata žena trenutno pokorava Tuon – naposletku, ona je so’đin i njeno je vlasništvo isto kao i ona kobila, pri čemu zapravo misli da je to sasvim u redu i ispravno – ali koliko čovek mora da bude pokoran da bi na naređenje prestao da se plaši?

„Dojadile su mi, Igračko“, kazala mu je Tuon dok je on hvatao Teslinin okovratnik. I dalje drhteći i roneći gorke suze, Crvena je izgledala kao da ne veruje da će on zaista skinuti tu stvar s nje.

„I meni dosađuju.“ Namestivši prste na odgovarajuća mesta, on pritisnu a okovratnik se uz kliktaj otvori.

Teslina ga je uhvatila za ruke i počela da ih ljubi. „Hvala ti“, ridala je. „Hvala ti. Hvala ti.“

Met pročisti grlo. „Nema na čemu, ali nema potrebe... Ma hoćeš li prestati s tim? Teslina?“ Morao je da se potrudi kako bi otrgao ruke od nje.

„Igračko, hoću da prestanu da mi dosađuju“, kazala je Tuon kada je on krenuo ka Džolini. Da je iko drugi to rekao, možda bi zvučalo razmaženo. Tamnoputa ženica zvučala je kao da je to bio ozbiljan zahtev.

„Mislim da će nakon ovoga pristati“, zajedljivo je odgovorio. Ali Džolina ga je tvrdoglavo gledala. „Pristaćeš, zar ne?“ Zelena ništa nije odgovorila.

„Ja pristajem“, brzo je kazala Teslina. „Sve pristajemo.“

„Da, sve pristajemo“, dodala je Edesina.

Džolina ga je samo nemo i tvrdoglavo gledala, a Met je uzdahnuo.

„Mogao bih da pustim Prekrasnu da te zadrži još nekoliko dana, dok se ne predomisliš.“ Džolinin okovratnik se uz kliktaj otvori u njegovim rukama. „Ali neću.“

I dalje ga gledajući pravo u oči, ona se dodirnula po vratu kao da je htela / da se uveri kako okovratnika više nema. „Da li bi hteo da postaneš jedan od mojih Zaštitnika?“, upitala ga je, pa se tiho zasmejala. „Nema potrebe za takvim izrazom. Sve i kad bih htela da te vežem protiv tvoje volje, ne bih to mogla sve dok nosiš taj ter’angreal. Pristajem, gazda Kautone. Možda ćemo ostati bez najbolje prilike da zaustavimo Seanšane, ali više neću dosađivati... Prekrasnoj.“

Tuon zasikta kao oparena mačka, a on opet uzdahnu. Što dobiješ na mostu, izgubiš na ćupriji.

Deo te noći proveo je kako najmanje na svetu voli. Radio je. Kopao je duboku rupu da zakopa tri a’dama. To je radio lično zato što je, iznenađujuće, Džolina htela da ih uzme. Ipak su to ter’angreali, a Bela kula mora da ih izuči. Možda i jeste tako, ali Kula će jednostavno morati da drugde nađe a’dame za sebe. Bio je prilično siguran da ih nijedan od njegovih Crvenruku ne bi predao ako bi im naredio da ih zakopaju, ali nije želeo da dopusti da odnekud opet izrone i izazovu nove nevolje. Kiša je počela pre nego što mu je rupa bila do kolena – duboka, hladna i jaka kiša – tako da je, dok je završio, postao mokar do gole kože i kaljav do pojasa. Baš lep način da se završi noć, s kockicama koje mu i dalje čangrljaju u glavi.

10 Selo u Šioti

Naredni dan doneo je predah, ili se bar tako činilo. Tuon, u jahaćoj haljini od plave svile i sa širokim kožnim opasačem, ne samo da je jahala pored njega dok se predstava lagano kotrljala ka severu, već je i mrdnula prstima Selukiji kada je ova pokušala da utera svog konja između njih. Selukija je nekako nabavila sebi ata: mišićavog škopca koji ni u kom slučaju nije bio ravan Kockici ili Akejn, ali je svejedno daleko bolji od onog šarca. Plavooka žena, koja je danas ispod kapuljače imala zelenu maramu, prešla je Tuon s druge strane, a svaka Aes Sedai bi se ponosila bezizražajnošću njenog lica. Met nije mogao a da se ne isceri. Neka ona za promenu prikriva osećaj besa i osujećenosti. Pošto nisu imale konje, prave Aes Sedai nisu izlazile iz svojih kola; Metvin je bio predaleko, na vozarskom sedištu purpurnih kola, da bi čuo šta on priča s Tuon; od sinoćnje kiše na nebu je ostalo tek nekoliko mršavih oblačaka i činilo se da je sve na svetu lepo. Čak ni kockice koje su mu zveketale u glavi nisu mogle to da umanje. Pa, bilo je loših trenutaka, ali samo trenutaka.

Rano tog dana preletelo ih je jato gavranova, desetak ako ne i više krupnih crnih ptica. Leteli su brzo i pravo, ne skrećući ni levo ni desno, ali on ih je svejedno držao na oku sve dok se nisu pretvorili u tačkice i nestali. Nema tu ničega što bi pokvarilo dan. Bar ne njemu. Možda nekome dalje na severu.

„Jesi li video neko znamenje u njima, Igračko?“, upita Tuon. U sedlu je bila skladna kao i u svemu ostalome. Nije mogao da se seti da ju je ikada video kako je u nečemu nespretna. „Većina znamenja koja znam u vezi s gavranovima bave se njihovim sletanjem na nečiji krov ili graktanjem u zoru ili suton.“

„Mogu da budu uhode za Mračnoga”, kaza joj on. „Ponekad. Isto važi i za vrane i pacove. Ali nisu zastali da nas pogledaju, tako da ne moramo da se brinemo.“