Bodež snova

Noč nakon što je poklonio Tuon kobilu, večerao je s njom i sa Selukijom, kao i s Noelom i Olverom, naravno. Njima dvojici polazilo je za rukom da provode vreme s Tuon u istoj meri kao njemu. Lopin i Nerim, držeći se svečano kao da su u nekom dvoru a ne da jedva da imaju prostora da se mrdnu, poslužili su jelo uobičajeno za rano proleće – žilavu ovčetinu sa suvim graškom i repom koja je predugo stajala u nečijem podrumu. Prerano je za žetvu. Svejedno, Lopin je napravio preliv od bibera za ovčetinu, a Nerim našao borove šišarke za grašak, tako da je bilo dovoljno hrane za sve i ništa nije bilo pokvareno, pa je to bila baš lepa večera. Olver je otišao odmah posle, pošto je već odigrao svoje igre s Tuon, a Met se zamenio sa Selukijom kako bi igrao kamenova. I Noel je ostao, uprkos čitavom nizu Metovih značajnih pogleda, trtljajući o Sedam kula u mrtvom Malkijeru, koje su izgleda bile više od ma koje kule u Kairhijenu, o Šol Arbeli, Gradu Deset Hiljada Zvona, u Arafelu, kao i svakakvim krajiškim čudesima, čudnim tornjevima od kristala tvrđeg od čelika, stotinu koraka širokoj metalnoj zdeli utisnutoj u jednu padinu i tome sličnom. Ponekad je imao i primedbe o Metovoj igri, da se otvara s leve strane, da postavlja dobru zamku s desne – i to taman pre nego što će Tuon da upadne u nju. I tako to. Met je, sem što je čavrljao s Tuon, držao jezik za zubima mada je više puta morao da stisne zube kako bi to postigao. Tuon je Noelovo trtljanje zabavljalo.

Proučavao je tablu, pitajući se ima li makar nekakvih malih izgleda da izvuče nerešeno, kada Džolina uvede Teslinu i Edesinu u kola; sve tri behu nadmene kao da su na postoljima, lica potpuno bezizražajnih i Aes Sedai od glave do pete. Džolina je nosila svoj prsten Velike zmije. Gurajući se pored Selukije, gledajući je veoma hladno kada nije požurila da se pomeri, razmestile su se pri kraju uzanog stola. Noel se ukoči, odmeravajući sestre ispod oka, s jednom rukom pod kaputom, kao da je ta budala mislila da će od njegovih noževa biti ikakve koristi.

„Visoka gospo, ovome mora doći kraj“, kazala je Džolina, vrlo otvoreno zanemarujući Meta. Govorila je, a ne molila; obznanjivala je šta će biti jer tako biti mora. „Tvoj narod je u ove krajeve doneo rat kakav nismo videli još od Stogodišnjeg rata, a možda čak i od Troločkih ratova. Tarmon Gai’don se bliži, a ovaj rat se mora pre toga okončati, da ne bi čitavom svetu doneo nedaće. Ovaj rat ugrožava upravo čitav svet. Stoga će tvojoj obesti doći kraj. Prenećeš našu ponudu onome ko vam zapoveda, ko god to bio. Zavladaće mir dok se vi ne vratite u svoje zemlje preko mora, ili ćete se suočiti sa svom silom Bele kule, koju će slediti svi prestoli od Krajina do Olujnog mora. Amirlin Tron ih je verovatno već sazvala protiv vas. Čula sam da su velike krajiške vojske već na jugu, a da su druge vojske u pokretu. Ali bolje je da se ovo okonča bez daljeg krvoprolića. Stoga, pomozi da tvoj narod izbegne uništenje i da zavlada mir.“

Met nije mogao da vidi kako se Edesina ponela na te reči, ali Teslina je samo trepnula. Za Aes Sedai, to je bilo kao da je glasno uzdahnula. Možda nije očekivala da će Džolina baš tako nešto kazati. Što se njega tiče, on je zaječao sebi u bradu. Džolina nije Siva, umešna u pregovaranju kao što je žongler vešt u žongliranju, to je sigurno, ali nije ni on, pa mu je svejedno bilo jasno da je našla način da na brzinu ozlojedi Tuon.

Ali Tuon je samo sklopila šake u krilu ispod stola i sela veoma pravo, gledajući pravo preda se kroz Aes Sedai. Lice joj je bilo strožeg izraza nego ikada s njim. „Selukija“, tiho je kazala.

Krećući se iza Tesline, žutokosa žena se sagnu da izvadi nešto ispod ćebeta na kom je Met sedeo. Dok se ispravljala, kao da se sve odjednom izdešavalo. Začuo se kliktaj i Teslina je vrisnula, uhvativši se za grlo. Lisičja glava pretvori se u led na Metovim prsima, a Džolina munjevito okrenu glavu s nevericom gledajući Crvenu. Edesina se okrenu i pojuri ka vratima, koja se napola otvoriše, pa uz tresak zatvoriše. Sudeći po zvuku ljudi koji padaju niz kolsko stepenište, udarila su u Blerika ili Fena. Edesina naglo stade i ukoči se u mestu, dok su joj nevidljive stege pribijale ruke uz bokove, a razdeljene suknje uz noge. Sve se to odigralo za svega nekoliko trenutaka, a Selukija za to vreme nije mirovala. Na tren se sagla do kreveta na kojem je sedeo Noel, pa je onda prikopčala srebrni okovratnik drugog a’dama Džolini oko vrata. Met je sada video šta to Teslin grabi obema rukama. Nije pokušavala da ga skine, već ga je samo držala, ali toliko snažno da su joj prsti pobeleli. Uzano lice Crvene bilo je slika i prilika potpunog očaja, a u očima joj se videlo da je izbezumljena. Džolina je povratila potpuni spokoj jedne Aes Sedai, ali dodirnula je izdeljeni okovratnik na svom vratu.

„Ako misliš da možeš da...“, počela je, ali odjednom ućutala, stiskaj ući usne. Oči su joj besno sevale.