Bodež snova

„Ništa“, odgovori on. Luk je završio, namestio je rožane zakačke, upleo i premazao voskom lanene tetive, ali još nijednu glavu nije namestio na njeno jasenovo telo strele, a pošto je onoliko padala kiša, lepak koji je držao guščja pera na kraju strela još se nije osušio. Samo je toga mogao da se seti, milosti koju bi mogla da pruži strela u torbarovom srcu pre nego što potpuno utone. Da li će taj čovek umreti, ili biti odnet kud god ti mrtvi Šiotani idu? To je primetio u vezi s tim zgradama. Tako se skoro tri stotine godina zidalo u selima Šiote.

Nije mogao da otrgne pogled. Torbar je tonuo i vrištao glasnije čak i od toga kako je njištala njegova zaprega.

„Pomagaaaajte miii!“, zapomagao je mlatarajući rukama. Kao da je gledao pravo u Meta. „Pomagaaaajte miii!“ Iznova i iznova. Met je čekao da umre, nadao se da će umreti – to je začelo bolje od one druge mogućnosti – ali čovek je samo vrištao dok je tonuo, najpre do pojasa, pa do grudi. Očajnički je zabacio glavu kao čovek koji tone pod vodu i bori se za poslednji dah. A onda mu i glava nestade i ostaše mu samo ruke, koje su neobuzdano mlatarale dok i one nisu utonule. Samo je njegov šešir ostao na putu, gde je do maločas stajao čovek.

Kada se poslednji krovovi od rogozine i visoki odžaci otopiše, Met dugo uzdahnu. Tamo gde se do pre koji tren nalazilo selo, sada se prostirala livada prepuna krasuljaka i skočigora, po kojoj su crveni i žuti leptiri leteli od cveta do cveta. Beše tako spokojno. Voleo bi da može da veruje kako je torbar mrtav.

Izuzev ono nekoliko kola koja su pošla za Lukinim na livadu, ostatak predstave bio je razvučen duž druma, a svi su bili na zemlji – žene su tešile uplakanu decu, muškarci pokušavali da umire konje koji su se tresli od straha, a svi su pričali glasno i prestravljeno, čak toliko da su se čuli uprkos rici i urlanju medveda, lavova i leoparda. Pa, svi sem tri Aes Sedai. One su užurbanim ali skladnim koracima klizile po putu, dok su za Džolinom išli i Blerik i Fen. Sudeći po njihovim izrazima, kako Aes Sedai tako i Zaštitnika, čovek bi pomislio da su sela koja tonu u zemlju uobičajena koliko kućne mačke. Zastavši pored širokog torbarovog šešira, njih tri se zagledaše u njega. Teslina ga uze i okrenu, pa ga baci. Zašavši na livadu gde se selo nalazilo, sestre stadoše da šetaju i pričaju, zagledajući sve i svašta, kao da mogu nešto da nauče od divljeg cveća i trave. Nijedna od njih nije se setila da se ogrne plaštom, ali Met nije mogao da smogne snage da ih zbog toga grdi. Možda i jesu usmeravale, ali nisu upotrebile dovoljno Moći da bi njegova lisičja glava ohladnela. Sve i da jesu, ne bi im prigovorio zbog toga. Ne danas, nakon onoga što je upravo video.

Smesta planuše svađe. Niko nije hteo da pređe onaj deo nabijene ilovače koji je maločas bio popločan kaldrmom. Ljudi su vikali na sav glas, ne slušajući jedni druge, uključujući i konjušare i švalje, a svi su govorili Luki šta se valja činiti – i to smesta. Neki su hteli da se vrate dovoljno daleko da nađu neki seoski put i da preko tih užih staza i bogaza stignu do Lugarda. Drugi su bili za to da se od Lugarda u potpunosti dignu ruke i da se tim istim seoskim puteljcima krene za Ilijan, ili čak da se vrate do Ebou Dara i iza njega. Kad su već kod toga, uvek je tu Amadicija, pa i Tarabon. Čak i Geldan. Tamo ima sasvim dovoljno gradova i varoši, a svi su daleko od tog mesta koje je Senka proklela.

Met je sedeo u sedlu i nehajno se igrao uzdama, držeći jezik za zubima kroz svu tu dreku i mlataranje. Škopac je povremeno drhtao, ali više nije pokušavao da se otrgne i da u beg. Tom se probi kroz gomilu i spusti ruku Kockici na vrat. Džuilin i Amatera bili su odmah za njim – ona se držala za njega i bojažljivo odmeravala članove predstave – a onda su sledili Noel i Olver. Dečak je izgledao kao da bi najradije zagrlio nekoga, bilo koga, ali beše dovoljno star da ne želi da ga vide dok to čini. I Noel je delovao uznemireno dok je odmahivao glavom i nešto mrmljao sebi u bradu. Stalno je bacao pogled niz put ka Aes Sedai. Nesumnjivo će do uveče početi da tvrdi kako je i ranije video nešto slično, samo u mnogo većim razmerama.

„Mislim da ćemo morati da nastavimo sami“, tiho primeti Tom. Džuilin sumorno klimnu glavom.

„Ako budemo morali“, odgovori Met. Male družine upadaće u oči onima koji traže Tuon, otetu naslednicu seanšanskog Carstva, inače bi on odavno ostavio predstavu. Odlazak u bezbednost bio bi daleko teži bez sakrivanja u priredbi, ali i to se može izvesti. Ali ne može naterati te ljude da se predomisle. Jedan pogled na ta prestravljena lica bio mu je dovoljan da shvati da nema dovoljno zlata za to. Lako je moguće da na čitavom svetu nema dovoljno zlata za to.