Bodež snova

Sunce je bilo iznad obzorja na istoku svega za širinu pesnice, a nekoliko plovila kopnovezanih kretalo se ka dugom morskom bedemu koji je štitio ilijansku luku. Jedan je imao tri jarbola i nešto nalik na visoku snast, a sva veća jedra bila su četvrtasta, ali bio je zdepast i njime se loše upravljalo, tako da je gazio kroz niske talase, dižući vodoskoke morske pene, mesto da ih seče. Većina brodova bili su niske snasti, a njihova trouglasta jedra skoro sva su bila visokih debljenjaka. Neki su delovali prilično brzo, ali budući da kopnovezani retko kada plove tako daleko da ne vide kopno, a noću obično bacaju sidro zbog straha od sprudova i plićaka, to što su brzi ništa im ne vredi. Tovar koji mora da se preveze istinski brzo odlazi na brodovlje Ata’an Mijera. Naravno, po visokoj ceni. To je mali deo onoga što Ata’an Mijere nose, delimično zbog cene, a delimično zbog toga što su stvari za čiji je prevoz potrebna njihova brzina zapravo malobrojne. Sem toga, prevoz tovara sigurno donosi neku zaradu, ali kada tovarmajstor samostalno trguje za brod, sva zarada odlazi plovilu i klanu.

Koliko se god pogled pruža ka istoku i ka zapadu duž obale, bili su ukotvljeni brodovi Ata’an Mijera – češljači i šunjači, lebdači i streličari – mahom okruženi malim čamcima toliko pribijenim jedni uz druge da je čitav taj prizor podsećao na neku pijanu obalsku proslavu. Doveslali iz grada, ljudi na čamcima su nudili na prodaju sve živo, od suvog voća do raščerečenih goveda i ovaca, od gvozdenih klinaca i poluga do mačeva i bodeža, od šljaštavih ilijanskih trica koje bi mogle da primame nekog običnog pomorca, pa sve do zlata i dragulja. Mada je zlato obično tanka pozlata koja se nakon nekoliko meseci otare i ispod nje se pokaže mesing, a dragulji budu obojeno staklo. Sa sobom donose i pacove, premda ne na prodaju. Pošto su toliko dugo ukotvljeni, sve brodove su preplavili pacovi. Pacovi i kvarenje hrane starali su se za to da za prodavce uvek postoji tržište.

Mali čamčići takođe su okruživali ogromna seanšanska plovila, na desetine i desetine njih, koja su se koristila u Bekstvu. To se sada tako zove – veliko Bekstvo iz Ebou Dara. Kad čovek kaže Bekstvo, niko ga ne pita na koje to bekstvo tačno misli. Velika su to plovila širokih pramaca, dvostruko šira od češljara, a neka čak i više od njih, prikladna za probijanje kroz nemirna mora, ali sa čudnim snastima i neobičnim rebrastim jedrima, previše krutim da bi se namestila kako treba. Muškarci i žene sada jure po tim jarbolima i katarkama, menjajući snast u nešto što se može upotrebiti. Niko nije želeo ta plovila, ali brodogradilištima će biti potrebne godine da bi se zamenila sva plovila izgubljena u Ebou Daru. A trošak! Preterano široki ili ne, ti brodovi će služiti godinama. Nijedna gospa od jedara ne želi da potone u dugove, pozajmljujući od klana – dok veći deo ako ne i sve njeno zlato Seanšani u Ebou Daru vade s morskog dna – sem ako nema drugog izbora. Neke, dovoljno nesrećne da nemaju ni svoje ni seanšanske brodove, zaista nisu imale drugog izbora.

Harininih dvanaest prošlo je pored debelog bedema što je branio luku od talasa, prekrivenog debelim slojem mulja i duge morske travuljine koje talasi što su se kršili o sivi kamen nisu uspevali da smaknu, a široka sivo-zelena ilijanska luka otvorila se pred njom, okružena dubokim močvarama, koje tek što su počele da ponegde menjaju boju iz zimske smeđe u prolećnu zelenu, po kojoj su dugonoge ptice gacale. Sumaglica nošena laganim povetarcem preletela je preko čamca i ovlažila joj kosu pre nego što je nastavila ka luci. Mali ribarski brodovi vukli su mreže duž rubova močvare, a na desetine vrsta galebova i čigri šestarile su iznad njih pokušavajući da ukradu šta mogu. Grad je nimalo nije zanimao, izuzev dugih kamenih pristaništa, duž kojih su bila ukotvljena trgovačka plovila, ali luka... taj veliki vodeni zabran bezmalo kružnog oblika najbolje je poznato sidrište na svetu i bio je prepun morskih i rečnih plovila, koja su mahom čekala red da pristanu. Odista je luka bila ispunjena stotinama plovila svih mogućih oblika i veličina, i nisu svi ti brodovi pripadali kopnovezanima. Tu su bili samo češljari – ti vitki brodovi s tri jarbola što mogu da se trkaju i s delfinima. Češljari i tri ona nezgrapna seanšanska čudovišta. Bila su to plovila gospi od talasa i gospi od jedara koje su obrazovale Prvih dvanaest svakog klana – ona koja su mogla da stanu u luku, jer nije bilo više mesta. Čak i ilijansko sidrište ima svojih granica, a Savet devetorice, domostrojitelja Ilijana u ime Ponovorođenog Zmaja, ne treba ni pominjati – digao bi dževu da su Ata’an Mijere pokušali da zaustave trgovinu.