Bodež snova

Odjednom snažan ledeni vetar dunu sa severa. Ne, nije samo naleteo; jednostavno se odjednom pojavio u punoj snazi, komešajući vodu u luci tako da su se digli veliki beloglavi talasi, noseći sa sobom miris borova i nečeg... zemljanog. Slabo se razumela u drveće, ali veoma se dobro razume u drvnu građu koja se koristi za brodogradnju. Mada, čini joj se da nigde u blizini Ilijana nema mnogo borova. A onda je primetila magleni zid. Dok su se brodovi njihali i ljuljali od tog naleta juga, magla je samo nastavila da lagano lebdi ka severu. Morala je da se iz sve snage napregne da zadrži šake na kolenima. Silno je želela da obriše vlagu s kose. Mislila je da je nakon Šadar Logota nikada ništa neće tako rastrojiti, ali u poslednje vreme nagledala se previše... čudnih stvari... koje govore o tome da se svet izvrće.

Jednako naglo kao što je dunuo, vetar zamre. Začu se žamor i vesla počeše da zastaju, a četvrto veslo s leve strane pođe ukrivo i pljusnu vodu u čamac. Posada dobro zna da se vetar ne ponaša tako.

„Samo mirno“, odlučno reče Harina. „Mirno!“

„Veslajte zajedno, kopnovezani skupljači rita“, viknu njena gospa od palube s pramca. Sva vitka i kože ogrubele od sunca i vetra, Džadejn je imala i ogrubela pluća. „Zar moram da vam odbrojavam zamahe?“ Neka lica namrštiše se od gneva zbog te dvostruke uvrede, a druga od stida, ali vesla opet počeše da ujednačeno seku vodu.

Salon je sada posmatrala maglu. Moraće da ostavi za kasnije da je pita šta je videla i šta o torne misli. Harina nije baš sigurna da želi da iko od njene posade čuje njen odgovor. U poslednje vreme videli su dovoljno toga što ih je prestravilo.

Krmanoš okrenu dvanaest prema jednom od onih zdepastih seanšanskih brodova, od kojeg su se svi čamčići terali pre nego što bi prodavci stigli da izgovore i dve reči. Bio je to jedan od najvećih, s visokim krmenim tornjem na čak tri sprata. Tri! A to čudo je imalo i dva balkona preko krme! Ne bi joj bilo milo da vidi šta bi talasi gonjeni semarosom ili jednim od sohina Aritskog okeana uradili tim balkonima. Druge dvanaestorke i nekoliko osmorki čekale su na red da priđu plovilu, u poretku u skladu prema uticaju svojih putnica.

Džadejn ustade na pramcu i dreknu: „Šodein!“ Glas joj je prodoran, tako da dvanaestorka koja je upravo prilazila brodu zakrenu i odvesla od njega. Ostali nastaviše da čekaju.

Harina nije ustala sve dok posada s desne strane nije digla vesla i uvukla ih u čamac, tako da je dvanaestorka vešto zaustavila čamac tačno na mestu gde Džadejn može da uhvati konopac koji je visio s palube, sve vreme držeći manje plovilo tik uz veće. Šalon uzdahnu.

„Hrabrosti, sestro“, kaza joj Harina. „Preživele smo Šadar Logot, mada Svetlost mi pomogla ako znam šta smo preživele.“ Kratko se zasmeja. „A još važnije, preživele smo Kecuejn Melajdrin – a čisto sumnjam da bi to iko ovde prisutan mogao da postigne.“

Šalon se slabašno nasmeši, ali bar se nasmeši.

Harina se uspentra uz lestve od konopca jednako lako kao što je mogla pre dvadeset godina, i majstor palube dočeka je s gajdama – bio je to zdepast čovek sa svežim ožiljkom koji se video ispod kožnog poveza preko desnog oka. Mnogi su ranjeni u Bekstvu. Mnogi su poginuli. Čak joj je i paluba tog broda pod bosim nogama bila čudna; daske su bile uglavljene jedna uz drugu nekako neobično. Ali počasna straža je zato bila propisno okupljena – s leve strane dvanaest muškaraca nagih do pojasa, a s desne strane dvanaest žena u jarkim lanenim bluzama i svi su se klanjali tako da su gledali pravo u palubu. Sačekala je da joj se Šalon i nosači suncobrana pridruže pre nego što je pošla napred. Gospa od jedara i vetrotragačica tog plovila, na kraju redova, poklonile su se manje duboko dodirujući srca, usne i čela. Obe su, baš kao ona i Šalon, nosile do pojasa duge bele žalidbene ešarpe, no one ipak nimalo nisu sakrivale brojne ogrlice.

„Dobrodošlicu svoga broda ti želim, gospo od talasa“, obrati joj se gospa od jedara, njuškajući svoju kutiju s mirisom, „i milost Svetlosti bila na tebi dok ne odeš sa ovih paluba. Ostale te čekaju u velikoj kabini.“

„Milost Svetlosti bila i na tebi“, odgovori Harina. Turana, u plavim svilenim šalvarama i crvenoj svilenoj bluzi, bila je toliko zdepasta da je njena vetrotragačica, Serila, naspram nje delovala vitko, a ne prosečne građe; a imala je i lenjo oko i usta su joj bila iskrivljena – ali ni to ni njuškanje nije bilo namerna drskost. Turana nije toliko smela. Ona tako gleda baš sve, pošto je njeno plovilo na dnu luke u Ebou Daru, a nakon čistog vazduha pučine mora se priznati da luka zaista smrdi.