Bodež snova

„Ovo nije razgovor“, reče Pritala Nerbajdžan. Glas joj beše potpuno spokojan, ali sevala je kosim zelenim očima. Po njenim odajama pre bi se reklo da je Zelena nego Žuta, pošto je na zidovima visilo nekoliko golih mačeva, kao i svilena tapiserija na kojoj su bili prikazani ljudi kako se bore protiv Troloka. Čvrsto je stiskala dršku bodeža zadenutog za pojas izatkan od srebrnih niti – ali to nije bio običan nožič, kakvi se nose za pasom, već bodež skoro stopu dugačkog sečiva, sa smaragdom u jabuci. Nikome nije bilo jasno zašto je pristala da podučava Egvenu, budući da ne voli podučavanje. Možda stoga što je upravo reč o Egveni. „Ovde si da bi naučila kakve su granice moći. To je veoma osnovni nauk, prikladan za jednu polaznicu.“

Egvena je žarko želela da se promeškolji na tronošcu koji joj je Pritala dala da na njega sedne, ali mesto toga se usredsredila na bol i na to da ga upija. Da ga prihvati s dobrodošlicom. Tog dana je već tri puta bila kod Silvijane i osećala je da joj se smeši četvrti odlazak, a do podnevnog obroka ima još sat vremena. „Samo sam kazala da ako Šemerin može da od Aes Sedai bude svedena na Prihvaćenu, onda Elaidina moć nema granice. Bar ona tako misli. Ali ako vi to prihvatate, onda je zaista tako.“

Pritala stisnu dršku svog bodeža tako da joj ruka preblede, ali kao da toga nije bila ni svesna. „Budući da misliš da znaš bolje od mene“, hladno odvrati, „možeš da odeš do Silvijane kada završimo.“ Moglo bi se reći da je to možda bio delimičan uspeh. Egveni se činilo da Pritala nije besna na nju.

„Očekujem da se ponašaš kako treba“, odlučno joj je kazala Seranča Kolvajn drugog dana. Tu Sivu sestru najlakše je opisati rečju „stisnuta“. Stisnuta usta i stisnut nos, koji kao da stalno oseća nekakav smrad. Čak kao da su joj i bledoplave oči bile stisnute od neodobravanja. Da nije toga, bila bi lepa. „Razumeš li?“

„Razumem“, odgovori Egvena, sedajući na stoličicu postavljenu ispred Serančine stolice visokog naslona. To jutro je bilo sveže, pa je u kamenom ognjištu gorela vatrica. Upij bol. Poželi mu dobrodošlicu.

„Neprikladan odgovor“, odbrusi Seranča. „Ispravan odgovor bilo bi padanje u naklon i ’Razumem, Seranča Sedai.’ Nameravam da napišem spisak tvojih neuspeha, da ga odneseš Silvijani kada završimo. Hajdemo opet. Razumeš li, dete?“

„Razumem“, odgovori Egvena ne ustajući. Bez obzira na spokoj jedne Aes Sedai, Seranča pomodre u licu. Na kraju, njen spisak se sastojao od četiri stranice ispisane gustim i zbijenim rukopisom. Više je vremena provela pišući nego predajući! To nije bio uspeh.

A onda je bila kod Ejdlorne Bestajn. Saldejskoj Zelenoj nekako je polazilo za rukom da izgleda dostojanstveno, premda je bila vitka i ništa viša od Egvene, a držala se zapovednički kao kraljica, što bi možda delovalo zastrašujuće – samo da je Egvena dopustila sebi da to tako prihvata. „Čujem da si izazivala nevolje“, reče i uze jednu četku za kosu od belokosti sa intarziranog stočića pored njene stolice. „Ako budeš pokušala da meni stvaraš nevolje, naučićeš da ja ovo umem da koristim.“

Egvena je to naučila, a da ništa nije pokušavala. Tri puta je završila presamićena preko Ejdlorninog krila, a ta žena je zaista umela da se služi četkom i za druge stvari sem za češljanje. Zbog toga se predavanje koje je trebalo da traje sat vremena rasteglo na dva.

„Mogu li sada da idem?“, naposletku kaza Egvena, već mokrom maramicom mirno brišući obraze koliko je mogla. Udahni bol. Upij oganj. „Trebalo bi da nosim vodu za Crvene, pa ne bih da zakasnim.“

Ejdlorna se namršti na svoju četku, pa je tek onda vrati na stočić koji je Egvena dvaput preturila bacakajući se. Onda se namršti na Egvenu, odmeravajući je kao da pokušava da joj prozre kroz lobanju. „Volela bih da je Kecuejn u Kuli“, promrmlja. „Mislim da bi ti bila izazov za nju.“ U glasu kao da joj beše zrnce poštovanja.

Taj dan je na izvestan način bio prekretnica. Najpre, Silvijana je rešila da se Egvena Leči dva puta dnevno.

„Dete, ti kao da tražiš batine. To je čista tvrdoglavost – i ja to neću da trpim. Suočićeš se sa stvarnošću. Kada sledeći put dođeš kod mene, videćemo kako će ti se dopasti remen.“ Nadzornica polaznica spusti Egveni potkošulju preko leđa, pa zastade. „Da li se ti to smešiš? Jesam li kazala nešto što ti je zabavno?“

„Samo sam se setila nečeg smešnog“, odgovori Egvena. „Ničeg bitnog.“ Bar ne Silvijani. Shvatila je kako da prihvati bol. Bori se u ratu, a ne u jednoj bici, tako da svaki put kada dobije batine, svaki put kada je pošalju Silvijani – to je znak da se borila u još jednoj bici i da je odbila da se preda. Bol je znamenje časti. Urlala je na sav glas i bacakala se iz sve snage dok je papučom dobijala batine, ali kada je nakon toga brisala suze sa obraza, tiho je pevušila sebi u bradu. Veoma je lako prigrliti znamenje časti.