Bodež snova

Sem toga, poseta odajama Prihvaćenih za nju je bila prilika da sazna kako je one vide. U Kuli je trideset jedna Prihvaćena, ali neke od njih podučavaju polaznice, dok druge imaju svoje časove, tako da je retko kada zaticala više od njih desetak u njihovim sobama duž devetospratnog zdenca koji je okruživao jedan mali vrt. Ali vest o njenom dolasku uvek bi se brzo proširila, tako da su je uvek posmatrale. Isprva su mnoge od njih pokušavale da je zatrpaju naređenjima, naročito Mejr, jedna dežmekasta plavooka Arafeljanka, kao i Asejla, vitka Tarabonka plave kose i smeđih očiju. Njih dve su bile polaznice kada je ona došla u Kulu i već su bile ljubomorne na to što je brzo postala Prihvaćena kada je otišla. Svaka druga njihova rečenica bila je da nešto donese ili odnese. Za sve njih ona je bila „polaznica" koja je izazvala onoliko poteškoća, „polaznica" koja misli da je Amirlin Tron. Nosila je vedra s vodom dok je leđa ne zabole – i nije se žalila – ali odbijala je da posluša njihova naređenja. Naravno, zbog toga je opet odlazila nadzornici polaznica. Međutim, kako su dani odmicali, a njeni odlasci u Silvijaninu radnu sobu nisu postizali nikakav učinak, ta poplava naređenja postepeno se smanjivala i naposletku je usahla. Čak ni Asejla i Mejr nisu zaista htele da budu zlobne, već samo da se ponašaju kako su mislile da bi u tim okolnostima trebalo – i nisu znale šta da rade s njom.

Na nekim Prihvaćenima videli su se znaci užasa zbog mrtvih koji hodaju i zbog toga što se Kula menja, pa je zato – kad god bi ugledala bledo lice ili suzne oči – rekla isto što i polaznicama. Nije se neposredno obraćala tim ženama, zbog čega bi se možda uzjogunile, već je samo govorila naglas, kao da priča sama sa sobom. To je radila jednako dobro s Prihvaćenima kao s polaznicama. Mnoge bi se lecnule kada bi ona progovorila, ili zaustile da joj kažu da ućuti, ali nijedna joj ništa nije rekla, a uvek ih je ostavljala sa zamišljenim izrazima lica. Prihvaćene su nastavile da izlaze na galerije s kamenim ogradama kada je ona ulazila u njihove odaje, ali posmatrale su je nemo, kao da se pitaju šta je ona. Vremenom će ih naučiti šta je ona. I njih – i sestre.

Kada služi Predstavnice i sestre, žena u belom koja tiho stoji u uglu brzo postane deo nameštaja, čak i kada je zloglasna. Ako je primete, one menjaju temu razgovora, ali svejedno joj je polazilo za rukom da čuje mnoge sitnice, često o spletkama da se osveti nekakva uvreda ili povreda koje je načinio neki drugi ađah. Čudno, ali većina sestara kao da ostale ađahe u Kuli vidi kao veće neprijatelje nego sestre utaborene ispred grada, pri čemu Predstavnice nisu bile mnogo bolje od običnih sestara. Hvatala ju je želja da ih išamara. Istina, to je povoljno za razvoj dobrih odnosa kada se ostale sestre vrate u Kulu, ali svejedno...

Čula je i neke druge stvari. Čula je za neverovatnu nedaću koja je zadesila pohod poslat protiv Crne kule. Neke od sestara kao da nisu verovale u to, ali činilo se da pokušavaju da same sebe ubede kako to nije moglo da se dogodi. Još sestara zarobljenih nakon neke velike bitke i nekako primoranih da se Randu zakunu na vernost. Za to je već znala i to joj se nije dopadalo ništa više nego što su sestre vezane za Aša’mane. To što je Rand ta’veren ili Ponovorođeni Zmaj nije nikakav izgovor. Nijedna Aes Sedai nikada se nikome nije zavetovala na odanost. Sestre i Predstavnice raspravljale su se ko je za to kriv, a na čelu spiska bili su Rand i Aša’mani. Ali jedno ime čulo se iznova i iznova. Elaida do Avrinji a’Roihan. Pričale su i o Randu, o tome kako da ga nađu pre Tarmon Gai’dona. Iako ne teše polaznice i Prihvaćene, one su svesne da se Poslednja bitka bliži i očajnički žele da ga se dočepaju.

Ponekad bi se usudila da iznese neku primedbu, da spomene kako je Šemerin lišena šala protivno svim običajima, da nagovesti kako je Elaidin proglas u vezi s Random bio najbolji mogući način na svetu da se on ukopa kao mazga. Izrazila je saosećanje za sestre koje su zarobili Aša’mani, za zarobljene kod Dumajskih kladenaca – ubacivši Elaidino ime – ili žaljenje zbog nemara zbog kojeg smeće truli na nekada besprekornim tarvalonskim ulicama. Tu nije bilo potrebe da pominje Elaidu; one znaju koje odgovoran za Tar Valon. Povremeno bi zbog tih primedaba zaradila još odlazaka u Silvijaninu radnu sobu, kao i još zaduženja, ali iznenađujuće često – to se nije dešavalo. Dobro je upamtila koje su joj sestre samo govorile da umukne. Ili još bolje, koje ništa nisu govorile. Neke su čak i kretale da klimnu glavom u znak saglasnosti pre nego što su shvatile šta rade.

Neka zaduženja dovodila su do zanimljivih susreta.