Bodež snova

Ujutro drugog dana pošto je zarobljena, služila se bambusovom grabuljom dugog držalja da čisti jezerca u Vodenom vrtu. Preksinoć je duvala oluja praćena kišom i jak vetar je naneo lišće i travu između jarkozelenih lokvanja, vodenih ljiljana i procvetalih perunika, pa čak doneo i mrtvog vrapca, kojeg je ona spokojno pokopala u jednoj cvetnoj leji. Dve Crvene stajale su na jednom od mostova koji su vodili preko jezeraca, naslonjene na filigransku kamenu ogradu, i posmatrale nju i ribe koje su se praćakale u vodi – crvene, zlatne i bele. Šest vrana odjednom se vinu iz krošnje jednog kožolista i tiho polete na sever. Vrane! Dvorište Kule trebalo bi da je zaštićeno od vrana i gavranova. Crvene kao da ih nisu ni primetile.

Čučala je pored jednog jezerceta i prala ruke nakon što je sahranila onu jadnu ptičicu kada se pojavila Alvijarin, umotana u svoj šal s belim resama, kao da je jutro i dalje vetrovito, mesto što je vedro i sija sunce. Bilo je to treći put da je videla Alvijarin i svaki put je bila sama, a ne u društvu drugih Belih. Ali viđala je skupine Belih u hodnicima. Da li to nešto govori? Ako je tako, ne može ni da zamisli šta bi to moglo biti, sem ako Alvijarin iz nekog razloga nije odbačena od sopstvenog ađaha. Začelo da trulež nije prodrla toliko duboko.

Odmeravajući Crvene, Alvijarin priđe Egveni šljunkom posutom stazom, koja je vijugala između jezeraca. „Nisko si pala“, kaza joj kada joj se približila. „Mora da si toga duboko svesna.“

Egvena ustade i obrisa ruke o suknju, a onda opet uze grabulju. „Nisam jedina.“ Pre zore je imala zakazano kod Silvijane, pa je videla Alvijarin kako čeka da uđe u Silvijaninu radnu sobu kada je ona odatle izlazila. Bela je tamo odlazila svakoga dana, i u polazničkim odajama pričalo se samo o tome, pri čemu su sve nagađale zašto. „Moja majka je uvek govorila da ne vredi plakati za onim što se ne može popraviti. U ovim okolnostima, to mi se čini kao dobar savet.“

Alvijarin malčice pocrvene. „Ali ti poprilično plačeš. Beskrajno, po svim pričama. Zacelo bi pobegla od toga kad bi mogla.“

Egvena zakači još jedan hrastov list i metlom ga skide na drvenu lopatu punu mokrog lišća pored svojih nogu. „Ti baš i nisi odana Elaidi, zar ne?“

„Zašto to kažeš?“, sumnjičavo upita Alvijarin. Bacajući pogled ka dvema Crvenima, koje kao da su više gledale ribe nego Egvenu, priđe joj bliže, što beše poziv da govore tiše.

Egvena zakači dugu vlat trave koju vetar mora da je doneo čak s ravnica iza reke. Da li da pomene pismo koje je ta žena napisala Randu i u kojem samo što mu nije obećala Belu kulu na kolenima pred njim? Ne, taj bi se podatak možda mogao pokazati vrednim, ali se može upotrebiti samo jednom. „Strgla je s tebe čuvarsku ešarpu i naredila da primaš pokoru. To teško da navodi na odanost.“

Alvijarin zadrža bezizražajno lice, ali ramena joj se vidno opustiše. Aes Sedai retko kada toliko pokazuje šta oseća. Mora da je pod neverovatno velikim pritiskom kada tako slabo vlada sobom. Pogled joj opet polete prema Crvenima. „Razmisli o okolnostima u kojima se nalaziš“, reče bezmalo šapatom. „Ako hoćeš da utekneš iz njih, pa, možda i nađeš izlaz.“

„Zadovoljna sam okolnostima u kojima se nalazim“, jednostavno joj odgovori Egvena.

Alvijarin iznenađeno izvi obrve, ali nakon što opet pogleda Crvene – jedna je sada gledala njih, a ne ribe – udalji se, ali veoma brzo, skoro na rubu trčanja.

Svaka dva ili tri dana pojavljivala se dok Egvena obavlja svoja zaduženja i premda nikada nije otvoreno ponudila da joj pomogne da pobegne, često je koristila tu reč i počela je da pokazuje gnev zbog osujećenosti zato što se Egvena nije pecala na njen mamac. To mora da je mamac. Egvena toj ženi ne veruje. Možda zbog onog pisma, koje je sasvim sigurno sročeno da bi se Rand privukao u Kulu i u Elaidine šake, ili možda zbog toga kako je čekala da Egvena učini prvi korak, možda da preklinje. Vrlo je verovatno da bi Alvijarin tada pokušala da postavlja uslove. U svakom slučaju, nije imala namere da beži, ako nema nikakvog drugog izbora, te je stoga uvek odgovarala isto.

„Zadovoljna sam okolnostima u kojima se nalazim.“

Alvijarin je počela da glasno škrguče zubima kada to čuje.

Četvrtog dana, četvoronoške je ribala plavo-bele pločice, kada su čizme trojice muškaraca koje je pratila jedna sestra u sivoj svilenoj haljini, kitnjasto izvezenoj crvenim koncem, prošle pored nje. Nekoliko koraka dalje, čizme stadoše.

„To ona je“, začu se muški glas sa ilijanskim naglaskom. „Ona jeste meni pokazana. Mislim da ću se s njom razgovarati.“

„Ona je samo još jedna polaznica, Matine Stepaneose“, reče mu sestra. „Hteo si da se prošetaš vrtovima.“ Egvena umoči četku u vedro sapunjave vode i poče da riba pločice.

„Sreća me ubola, Karijandra, ovo možda jeste Bela kula, ali ja i dalje sam zakoniti kralj Ilijana, i ako hoću da se razgovaram sa njom – uz tvoje prisustvo; sve uredno i pristojno – onda ću da se razgovaram sa njom. Jeste rečeno mi da si odrasla u istom selu kao Al’Tor.“ Jedan par čizama, uglačanih tako da su se blistale, priđe Egveni.