Bodež snova

„Svet je pun čudesa“, kazala je Koridi, jednoj bledokosoj devojci koja je ridala ležeći licem prema krevetu. Samo godinu dana mlađa od nje, Korida je sasvim sigurno i dalje devojka, iako je u Kuli već godinu i po dana. „Zašto si iznenađena zbog toga što se neka od tih čudesa pojavljuju u Beloj kuli? Zar ima boljeg mesta za to?“ Tim devojkama ni u jednom trenutku nije pomenula Poslednju bitku. To teško da će im biti utešno.

„Ali prošla je kroz zid!“, zakuka Korida, dižući glavu. Lice joj je bilo crveno i nadulo se od plača, a obrazi su joj se presijavali od suza. „Zid! A onda nijedna od nas nije mogla da nađe učionicu, kao ni Pedra, koja se onda naljutila na nas. Pedra se nikada ne ljuti. I ona je bila prestravljena!“

„Ali kladim se da Pedra nije zaplakala.“ Egvena sede na rub devojčinog kreveta, osetivši zadovoljstvo kada se nije lecnula. Polaznički dušeci nisu poznati po mekoći. „Korida, mrtvi ne mogu da naškode živima. Ne mogu da nas dodirnu. Izgleda da nas i ne primećuju. Sem toga, to su sve bile ili posvećenice Kule, ili su služile. Ovo je bio njihov dom koliko je sada naš. Što se tiče prostorija ili hodnika koji nisu tamo gde bi trebalo da budu, samo zapamti da je Kula čudesno mesto. Upamti to – i nećeš se plašiti.“

Njoj je sve to zvučalo jadno, ali Korida je obrisala oči i zaklela da se nikada više neće plašiti. Nažalost, takvih je bilo stotinu dve i nije bilo tako lako utešiti baš svaku. Egvena se zbog toga još više razbesnela na sestre u Kuli nego što je već bila besna.

Njeni dani nisu prolazili samo u predavanjima, tešenju polaznica i kažnjavanju u radnoj sobi nadzornice polaznica, mada je na ovo poslednje, nažalost, otpadao dobar deo svakog dana. Silvijana je bila u pravu kada je sumnjala da će imati mnogo slobodnog vremena. Polaznice uvek imaju neka zaduženja. To je često izmišljeni posao, budući da u Kuli ima preko hiljadu muških i ženskih slugu, i to ne računajući težake, ali naporan rad pomaže u jačanju ličnosti, ili je bar tako Kula oduvek verovala. Sem toga, to navodno pomaže da se polaznice toliko izmore da ne razmišljaju o muškarcima.

Ali ona je dobijala zaduženja veća od onih koja se daju polaznicama. Neka su joj dodelile sestre koje su je smatrale pobeguljom, a druga Silvijana – u nadi da će od iznurenosti manje da se „buni“.

Svakoga dana, nakon jednog obroka, u radionici pored glavne kuhinje ribala je prljave šerpe i lonce grubom solju i krutom četkom. Povremeno bi Laras promolila glavu unutra, ali nikada joj ništa nije rekla. Niti je ijednom upotrebila svoju dugu varjaču, čak ni kada se Egvena pritiskala po vratu, ukočena od toga što joj je glava bila u velikom kazanu, mesto da riba. Laras je šakom i kapom delila bubotke slugama i nižim kuvaricama koje su pokušavale da se sprdaju sa Egvenom, što je bilo uobičajeno s polaznicama koje su poslate da rade u kuhinji. Navodno je to bilo zato što, kao što je na sav glas obznanjivala svaki put kada bi nekome udelila udarac, imaju dovoljno vremena za igru kada ne rade, ali Egvena je primetila da Laras nije tako brza sa ukorima kada neko štipne jednu od pravih polaznica, ili joj prolije šolju ledene vode niz vrat. Izgleda da ipak ima svojevrsnu saveznicu. Samo kad bi mogla nekako da smisli kako da je upotrebi.

Vukla je vedra s vodom koja su visila s krajeva obramice – u kuhinju, u polazničke odaje, u odaje Prihvaćenih, pa čak i sve do ađaških odaja. Nosila je obroke sestrama u njihove sobe, grabuljala staze u vrtovima, plevila korov, obavljala sitne poslove za sestre, bila na usluzi Predstavnicama, čistila podove metlom, vlažnom krpom, ribala podove na kolenima – i to je samo delimičan spisak svega onoga što je radila. Nije se ustručavala ni od jednog posla – i to samo delimično zbog toga što nije imala namere da ikome da izgovor da je nazove lenjom. Na neki način, na te poslove gledala je kao na pokoru za to što se nije pripremila kako treba pre nego što je lučki lanac pretvorila u kuendilar. Pokore se trpe dostojanstveno. To jest, onoliko dostojanstveno koliko je to moguće kada se ribaju podovi.