Bodež snova

Naravno, nije zanemarila Leanu. Druge noći po njenom povratku u Kulu, nakon večere je sišla do otvorenih ćelija, premda je bila mrtva umorna. Tih šest prostorija u prvom podrumu služilo je da se u njima drže žene koje mogu da usmeravaju, ali ne moraju da budu u strogom zatvoru. U svakoj prostoriji bio je po jedan veliki kavez od gvozdenog filigrana, koji se protezao od kamenog poda do kamene tavanice, okružen sa četiri koraka širokim slobodnim prostorom i gvozdenim podnim svetiljkama, kako bi bilo svetlosti. Kod Leanine ćelije, dve Smeđe sedele su na klupama postavljenim uza zidove, u društvu jednog Zaštitnika – plećatog čoveka prelepog lica i malčice prosedog na slepoočnicama. Kada je Egvena ušla digao je pogled, a onda se vratio oštrenju bodeža.

Jedna od Smeđih bila je Felaana Bevejn, vitka i duge žute kose koja se blistala kao da ju je četkala nekoliko puta dnevno. Ona prestade da zapisuje nešto u jednu beležnicu s kožnim povezom koja je stajala otvorena na prenosnom pisarskom stočiću na njenom krilu, samo da hrapavim glasom kaže: „O. To si ti, zar ne? Pa, dete, Sivijana je kazala da možeš da dolaziš u posete, ali nemoj da si joj dala ništa a da to najpre nisi pokazala Dalevijen ili meni, i nemoj da dižeš dževu.“ Ona se smesta vrati svom pisanju, a Dalevijen – zdepasta žena prosede kratke crne kose – i ne diže pogled s poređenja sadržaja dve knjige, po jedne otvorene na svakom kolenu. Sjaj saidara širio se oko nje i ona je održavala štit na Leani, ali nakon što ga je izatkala nije bilo nikakvog razloga da diže pogled.

Egvena ni časa nije časila, već je potrčala i gurnula ruke kroz gvozdenu rešetku i uhvatila Leanine. „Silvijana mi je kazala kako su naposletku poverovale ko si“, kroz smeh reče, „ali nisam očekivala da ću te zateći u ovolikoj raskoši.“

Bila je to raskoš samo u poređenju s malim tamnim ćelijama u koje se sestre zatvaraju pred suđenje, s podom zastrtim rogozinom i dušekom i ćebetom samo ako žena u ćeliji ima sreće, ali Leanin smeštaj zaista se činio manje-više udobnim. Imala je mali krevet što je delovao udobnije od onih u polazničkim odajama, stolicu s lestvičastim naslonom i plavim jastukom s resama, kao i sto na kojem su bile tri knjige i poslužavnik sa ostacima njene večere. Imala je čak i umivaonik – mada su beli bokal i lavor bili okrnjeni, a ogledalo puno mehurova – kao i paravan dovoljno neproziran da se ona iza njega nazire samo kao senovita prilika, a tamo beše noćna posuda.

I Leana se zasmeja. „Oh, veoma sam tražena“, britko odgovori. Čak i način na koji je ustala delovao je lenjo i zanosno i bila je prava slika i prilika domanske zavodnice, iako je nosila samo jednostavnu tamnu vunenu haljinu – međutim, taj britki glas ostao je iz vremena pre nego što je rešila da preobrazi sebe u ono što želi da bude. „Čitavog dana neprekidno sam imala posetiteljke, iz svih ađaha sem Crvenog. Čak su i Zelene pokušale da me ubede da ih naučim kako da Putuju, a one su uglavnom htele da me se dočepaju zato što ja ’tvrdim’ da sam sada Zelena.“ Strese se preterano naglašeno, tako da beše očigledno da se pretvarala. „To bi bilo gadno kao da sam opet s Melarom i Desalom. Ta Desala je grozna žena.“ Smešak joj iščile kao sumaglica na podnevnom suncu. „Kazale su mi da su te strpale u belo. Pretpostavljam da je to bolje od drugih mogućnosti. Daju li ti dvokoren? I meni.“

Egvena iznenađeno baci pogled prema sestri koja je držala štit, a Leana frknu.

„Običaj. I da nisam zaštićena, ne bih ni muvu mogla da ubijem usmeravanjem, ali običaj nalaže da su žene u otvorenim ćelijama uvek pod štitom. A tebe su tek tako pustile da se šetaš kud hoćeš?“

„Ne baš“, suvo odvrati Egvena. „U hodniku dve Crvene čekaju da me otprate u moju sobu i stave pod štit dok spavam.“

Leana uzdahnu. „Dakle, ja sam u ćeliji, tebe drže na oku, a obe smo pune čaja od dvokorena.“ Postrance pogleda dve Smeđe. Felaana je i dalje bila usredsređena na pisanje. Dalevijen okrenu stranicu u dvema knjigama na svojim kolenima i zamrmlja nešto sebi u bradu. Zaštitnik mora da je nameravao da se brije onim bodežom, koliko ga je oštrio. Ali izgledalo je kao da mu je pažnja mahom usredsređena na dovratak. Leana spusti glas. „Nego, kada bežimo odavde?“

„Ne bežimo“, odgovori joj Egvena i bezmalo šapćući objasni svoje razloge i svoje namere, sve vreme krajičkom oka gledajući sestre. Ispričala je Leani sve što je videla – i učinila. Teško joj je palo da ispriča koliko su je puta toga dana istukli i kako se tom prilikom ponašala, ali to je bilo neophodno da bi drugu ženu ubedila kako neće biti slomljena.