Bodež snova

Vrativši poslužavnik u kuhinju i izašavši iz dvorane s polaznicama, ona zateče druge dve Crvene kako je čekaju. Jedna od njih je bila Katerina Alrudin, nalik na vučicu tako odevena u sivu haljinu s mnoštvom crvenih pruga, gomilom vrane kose koja joj se u talasima prosipala do pojasa i sa šalom prebačenim preko laktova.

„Popij ovo“, naredi joj Katerina, jednom vitkom rukom pružajući joj kositreni pehar. „Pazi, sve da si popila.“ Druga Crvena, tamnoputa i četvrtastog lica, nestrpljivo namesti šal i namršti se. Očigledno da joj se ne dopada to što izigrava služavku, čak i usputnu. Ili joj se možda ne dopada to što je u peharu.

Suzbivši uzdah, Egvena stade da pije. Slabašni čaj od dvokorena na izgled i na ukus bio je kao voda s primesom nečeg blago smeđeg i samo tračkom metvice. Skoro kao uspomena na metvicu umesto pravog ukusa. Prvi pehar ispila je čim se probudila, pošto su Crvene sestre na dužnosti bile željne da što pre prekinu da je drže pod štitom i krenu svojim poslom. Katerina je pustila da prođe malo više vremena nego što je trebalo, ali čak i da nije popila taj pehar, Egvena je čisto sumnjala da bi još neko vreme mogla da usmerava snažnije. Svakako ne dovoljno snažno da bi to bilo od koristi.

„Ne želim da zakasnim na svoj prvi čas“, reče i pruži pehar nazad. Katerina ga prihvati, mada kao da samu sebe iznenadi time. Egvena skladnim koracima pođe za drugim polaznicama, pre nego što sestra stiže da se pobuni. Ili da se seti da je prozove zato što nije pala u naklon pred njom.

Taj prvi čas, koji se održavao u jednostavnoj prostoriji bez prozora, u kojoj je deset polaznica sedelo na klupama predviđenim za njih trideset ili više, bio je prava propast, baš kao što je očekivala. Ali bez obzira na ishod, nije to bila propast za nju. Čas je držala Idrela Menford, vižljasta žena strogog pogleda, koja je već bila Prihvaćena kada je Egvena prvi put došla u Kulu. Još je bila u beloj haljini sa sedmobojnim trakama na rubu i krajevima rukava. Egvena sede na kraj jedne klupe, opet ne pazeći na bolni otok. Malo ju je popustilo, ali ne previše. Upij bol.

Stojeći na malom postolju u prednjem delu prostorije, Idrela diže dugi nos i s više nego iskrom zadovoljstva pogleda Egvenu, ponovo u belom. Činilo se kao da se malčice manje mrštila, a mrštenje je Idrelin uobičajeni izraz lica. „Sve ste prevazišle stvaranje običnih vatrenih kugli“, obrati se ona razredu, „ali hajde da vidimo šta naša nova devojka ume. Znate, ona je nekada imala visoko mišljenje o sebi.“ Nekoliko polaznica se zakikota. „Egvena, napravi vatrenu kuglu. Hajde, dete." Vatrenu kuglu? To je jedna od prvih stvari koje polaznice uče. Šta je sad namerila?

Otvorivši se prema Izvoru, Egvena prigrli saidar i pusti ga da pohrli u nju. Dvokoren je dopuštao da saidar samo curka, da mesto bujica teče potočić, ali bez obzira na to što tek curi – to je ipak Moć, koja sa sobom nosi život i radost saidara, povišenu svesnost sebe i okolne prostorije. Svesnost sebe značila je da njena bolna pozadina odjednom peče kao da je maločas izudarana, ali ona se nije ni mrdnula. Udahni bol. Osećala je blagi miris sapuna od jutarnjeg umivanja polaznica, videla sićušne vene kako dobuju na Idrelinom čelu. Delimično je želela da tokom Vazduha opauči tu ženu po uhu, ali s obzirom na to koliku količinu Moći sada ima na raspolaganju, Idrela bi to jedva osetila. Mesto toga, ona usmeri Vatru i Vazduh i stvori malu kuglu zelene vatre koja zalebde ispred nje. Bila je bleda i jadna, pa čak i providna.

„Vrlo dobro“, zajedljivo reče Idrela. A, da. Samo je htela da počne time što će polaznicama pokazati koliko Egvena slabo usmerava. „Pusti saidar. Sad, razrede...“

Egvena dodade jednu plavu kuglu, pa smeđu i sivu, i natera ih da se vrte jedna oko druge.

„Pusti Izvor!" odsečno naredi Idrela.

Jedna žuta kugla pridruži se ostalima, pa bela i naposletku crvena kugla. Egvena brzo dodade vatrene prstenove oko letećih kugli, jedan unutar drugog. Ovoga puta prvi na redu bio je crveni prsten, jer je želela da taj bude najmanji, a zeleni poslednji i najveći. Da je mogla da izabere ađah, bio bi to Zeleni. Sedam vatrenih prstenova okretalo se, svaki u drugom smeru, oko sedam vatrenih kugli koje su u središtu toga zamršeno plesale. Možda su blede i nejake, ali bio je to zadivljujući prizor – i to ne samo zbog toga što je podelila tokove na četrnaest načina. Žongliranje pomoću Moći nije nešto mnogo lakše od žongliranja rukama.

„Prestani s tim!“, dreknu Idrela. „Prestani!“ Sjaj saidara obgrli učiteljicu i bič od Vazduha snažno udari Egvenu po leđima. „Rekla sam ti da prestaneš!“ Šiba udari opet, pa opet.

Egvena mirno nastavi da usmerava prstenove da se okreću i kugle da plešu u vazduhu. Nakon Silvijaninih snažnih udaraca papučom, lako je bilo upijati bol od Idrelinog šibanja – ako već nije bilo Iako dočekati ga s dobrodošlicom. Da li će ikada moći da se smeši dok je tuku?