Bodež snova

Egvena je mogla da ostavi sve na tome, ali te noći, dok je čekala da se Predstavnice sakupe u Dvorani u Tel’aran’riodu, odlučila se kojom to tananom crtom mora da hoda. Nameravala je da se bori, ali to mora da čini tako da izgleda da sarađuje. Bar u izvesnoj meri. U okviru granica koje je ona postavila. Ako bi odbijala sva naređenja, samo bi izgledala tvrdoglavo – a možda bi je i zatvorili u neku ćeliju, gde bi bila beskorisna – ali neke zapovesti ne sme da posluša ako hoće da zadrži makar trunku dostojanstva. A to mora da učini. I više od trunčice. Ma koliko one u tome bile uporne, ne sme im dozvoliti da poriču ko je ona. „Amirlin Tron se nikome ne klanja“, mirno odgovori, znajući do čega će to dovesti.

Silvijani se lice natmuri i ona opet uze pero. „Videćemo se i pred večeru. Predlažem ti da izađeš bez reči, ako nećeš da ostatak dana provedeš presamićena preko mog kolena.“

Egvena ode ne odgovorivši joj. I ne padajući u naklon. Tanana je to crta, kao neka žica razvučena preko duboke jame. Ali mora da hoda njom.

Iznenadi se kada vide Alvijarin kako u hodniku korača napred-nazad, umotana u svoj šal s belim resama, grleći samu sebe i zureći u daljinu. Zna da ta žena više nije Elaidina Čuvarka, mada ne zna zašto je tako iznenadno smenjena. Uhođenje u Tel’aran’riodu donosi samo tračke i nagoveštaje; to je na mnogo načina samo kolebljiv odraz sveta najavi. Alvijarin mora da je čula njeno arlaukanje, ali Egvena – za divno čudo – nije osećala nikakvu sramotu. Ona se bori u neobičnoj bici, a u bitkama se zadobijaju rane. Uobičajeno ledena Bela danas nije izgledala hladno i staloženo. Zapravo, delovala je krajnje uznemireno, usana rastvorenih i očiju grozničavih. Egvena nije pala u naklon pred njom, ali Alvijarin ju je samo mrko pogledala pre nego što je ušla u Silvijaninu radnu sobu. Tanana crta.

Nešto niže niz hodnik, dve Crvene stajale su i gledale, jedna okruglasta u licu, a druga vitka, obe ledenih pogleda i šalova prebačenih preko ruku, tako da su se duge crvene rese jasno videle. To nisu iste dve žene koje su bile prisutne kada se probudila, ali nisu tu slučajno. Nisu baš stražarke, ali opet, nije i da nisu stražarke. Ni pred njima nije pala u naklon. Gledale su je bezizražajno.

Pre nego što stiže da načini više od pet-šest koraka preko crveno-zelenih pločica, začu bolno žensko urlanje iza sebe, gotovo nimalo prigušeno debelim vratima Silvijanine radne sobe. Dakle, Alvijarin prima pokoru – i to joj teško pada kada je tako brzo počela da urla na sav glas. Sem ako i ona ne pokušava da prigrli bol, što nije baš verovatno. Egvena je žarko želela da zna zašto je Alvijarin podvrgnuta pokori, ako to jeste nametnuta pokora. Vojskovođa ima izviđače i oči i uši da ga izveštavaju o neprijatelju. Ona ima samo svoje oči i samo svoje uši – i ono malo što može da sazna u Nevidljivom svetu. Ali svaka trunčica znanja može se pokazati korisnom, tako da mora iskopati sve što može.

Bez obzira na doručak, vratila se u svoju sobicu u polazničkim odajama samo da se za umivaonikom umije hladnom vodom i očešlja. Taj češalj, koji joj je bio u torbici za pojasom, bio je jedna od ono malo ličnih stvari koje je zadržala. Te noći je odeća koju je nosila kada je bila zarobljena nestala, zamenjena polazničkom belom odećom, ali haljine i potkošulje koje su visile s klinova na belim zidovima zaista su bile njene. Kada je uzdignuta do Prihvaćene, sklonjene su i uskladištene, a sada su još na njima male oznake, izvezene njenim imenom i ušivene u porube. Kula nikada nije rasipna. Nikada se ne zna kada će nekoj novoj devojci odgovarati stara odeća. Ali to što nema da nosi ništa drugo sem polazničkog belog – ne čini je polaznicom, ma šta Elaida i ostale mislile.

Tek kada se uverila da više nije crvena u licu i kada je izgledala onoliko pribrano koliko se zaista osećala, tek je tada izašla iz sobe. Kada čovek nema mnogo oružja na raspolaganju, i njegov izgled može biti oružje. Iste one dve Crvene čekale su je na ograđenoj galeriji kako bi je pratile.

Trpezarija u kojoj su obedovale polaznice nalazila se na najnižem spratu Kule, pored glavne kuhinje. Bila je to jedna velika odaja belih zidova, krajnje jednostavna – mada je pod bio popločan u bojama svih ađaha, beše ispunjena stolovima za kojima se na klupicama moglo smestiti po šest ili osam žena. Za tim stolovima sedelo je stotinak ili više žena u belom, čavrljajući za doručkom. Elaida mora da je veoma ushićena zbog njihovog broja. U Kuli godinama nije bilo toliko polaznica! Nema sumnje da su i vesti o rascepu u Kuli bile dovoljne da u neke glave usade zamisao o odlasku u Tar Valon. Egvena tim prizorom nije bila zadivljena. Svega pola trpezarije, ako i toliko, bilo je ispunjeno tim ženama, a sprat više nalazi se još jedna ista takva prostorija, zatvorena već stolećima. Kada Kula bude njena, ta druga kuhinja opet će se otvoriti, a polaznice će morati da obeduju u smenama, sa čime se prestalo još dobrano pre Troločkih ratova.