Bodež snova

Nikola je primeti čim je ušla – žena kao da je pazila kada će naići – pa munu polaznice pored sebe. Tišina u vidu talasa preplavi stolove i svi se okrenuše da gledaju Egvenu kako skladnim pokretima hoda niz sredinu prostorije. Nije gledala ni levo ni desno.

Na pola puta do kuhinjskih vrata, jedna niska i vitka polaznica, duge tamne kose, odjednom ispruži nogu i saplete je. Povrativši ravnotežu tren pre nego što je pala na nos, Egvena se hladno okrenu. Još jedna bitka. Devojka je bila blede puti kao Kairhijenjanka. S te blizine, Egvena je sa sigurnošću videla da će biti iskušana za Polaznicu, ako nema drugih nedostataka. Ali Kula ume da iskopa takve stvari. „Kako se zoveš?“, upita.

„Alvistera“, odgovori mlada žena, sa naglaskom koji je potvrđivao odakle je došla. „Zašto hoćeš da znaš? Da bi mogla da se žališ Silvijani? Ništa ti neće vredeti. Sve će reći da ništa nisu videle.“

„Baš šteta, Alvistera. Hoćeš da postaneš Aes Sedai i da se odrekneš sposobnosti da lažeš, ali hoćeš da druge lažu umesto tebe. Zar ne uviđaš izvesnu nedoslednost u tome?“

Alvistera pocrvene. „Ko si ti da mi držiš predavanje?“

„Ja sam Amirlin Tron. Zatvorenica, ali svejedno Amirlin Tron.“ Alvisterine krupne oči razrogačiše se, a kada Egvena nastavi put ka kuhinji, šapat se kao zujanje pronese trpezarijom. Nisu verovale da će se i dalje pozivati na tu titulu kada je odevena u belo i kada spava među njima. Najbolje je da ih smesta razuveri.

Kuhinja je bila jedna velika prostorija visoke tavanice i sa sivim pločicama na podu, u kojoj su ražnjevi u dugim kamenim ognjištima mirovali, ali zato su gvozdeni štednjaci i furune zračili tolikom toplotom da bi smesta počela da se preznojava, samo da nije znala kako da to zanemari. Kuhinja je s tri strane bila okružena trpezarijama: za Prihvaćene i za Aes Sedai, kao i za polaznice. Laras, nadzornica kuhinje, gegala se u besprekorno čistoj beloj kecelji, od koje bi mogle da se sašiju tri polazničke haljine, lica oblivenog znojem, mašući svojom dugom drvenom varjačom kao nekim žezlom dok je kuvaricama, zamenicama kuvarica i poslušnicama govorila šta da rade, a one žurile da je poslušaju kao da je kraljica. A možda i brže. Malo je verovatno da bi jedna kraljica nekoga zviznula žezlom zato što je prespor.

Velika količina hrane trpala se na poslužavnike, ponekad srebrne, ponekad od izrezbarenog drveta, ili možda pozlaćene, koje su žene nosile kroz vrata u sestrinsku glavnu trpezariju. I to ne kuhinjske sluškinje s belim Plamenom Tar Valona na prsima, već dostojanstvene žene u dobro skrojenim vunenim haljinama, čak pomalo izvezenim – lične sluškinje sestara, koje će se s tom hranom popeti čak do ađaških odaja.

Svaka Aes Sedai može da jede u svojim odajama ako to želi, mada to znači da će morati da usmeravanjem podgreje hranu, ali većina njih je volela da jede u društvu. Bar je tako nekada bilo. Ta neprekidna reka žena koje su iznosile tkaninom prekrivene poslužavnike bila je potvrda da je Bela kula puna pukotina. Trebalo bi da joj to pričinjava zadovoljstvo. Elaida stoji na postolju koje samo što se ne smrvi pod njom. Ali Kula jeste Egvenin dom. Osećala je samo tugu – i bes na Elaidu. Ta zaslužuje da bude svrgnuta samo zbog onoga što je učinila Kuli otkad je prigrabila ešarpu i štap!

Laras je odmeri jednim dugim pogledom, uvlačeći bradu sve dok nije dobila četvrti podbradak, nakon čega se vratila mahanju varjačom i stajanju za vratom nižim kuvarima. Ta žena je jednom pomogla Sijuan i Leani da pobegnu, tako da nije odana Elaidi. Bi li sada pomogla još jednoj ženi? Svakako se trudi da i ne gleda Egvenu. Jedna niža kuvarica, koja verovatno i ne ume da je razlikuje od neke druge polaznice, nasmešena žena koja je još radila na tome da napravi prvi podbradak, pružila joj je drveni poslužavnik s velikom debelom šoljom vrelog čaja i debelim belim tanjirom hleba, maslinki i belog sira koji se lako mrvi, i ona ga je potom iznela u trpezariju.

Opet zavlada tišina i svi se pogledi opet usredsrediše na nju. Naravno. Znaju da ju je pozvala nadzornica polaznica. Čekaju da vide hoće li jesti stojeći. Žarko je želela da se lagano smesti na tvrdu drvenu klupu, ali naterala je sebe da sedne kao što bi to inače učinila. Naravno, to rasplamsa plamenove. Ne onako snažno kao ranije, ali ipak dovoljno snažno da je natera da se promeškolji pre nego što se obuzda. Za divno čudo, nije osećala nikakvu potrebu da se namršti ili migolji. Da ustane, da, ali ništa drugo. Bol je deo nje. Prihvatila ga je bez borbe. Pokušala je da ga dočeka s dobrodošlicom, ali to još nije mogla.

Odlomi komad hleba – izgleda da je i tu brašno puno žiška – a razgovor lagano opet otpoče u trpezariji, samo tiho, jer se od polaznica očekuje da ne budu mnogo bučne. Razgovor se nastavio i za njenim stolom, mada se nijedna nije potrudila da je uključi u priču. Tako je i bolje. Ona nije tu da bi sklapala prijateljstva s polaznicama – niti da bi je one videle kao jednu od njih. Ne, njena svrha je potpuno drugačija.