Bodež snova

Tako dakle, to su bile sestre koje podržavaju Elaidu. Da li zato ima neke razlike? Nekako ipak ima, makar malo. Ali to što Aša’mani drže sestre vraća sve na pitanje ravnopravnosti, što je nepodnošljivo.

„Merisa, ja imam jedno drugo pitanje za njega“, javi se Morija i sačeka da Zelena klimne. „Već dvaput si spomenuo da žena usmeravala je saidin. Zašto? Nemoguće to je.“ Paviljonom se pronese žamor saglasja.

„Možda je bilo nemoguće“, ledeno odvrati mladić, „ali to je radila. Dejđin nam je ispričala šta je Iben kazao, a ona ama baš ništa nije mogla da oseti čak ni dok je ta žena usmeravala. To mora da je bio saidin.“

Odjednom se ono zvonce opet oglasi u Romandinoj glavi i ona shvati gde je čula ime Kabrijana Mekandes. „Moramo smesta narediti da se uhapse Delana i Halima“, reče.

Naravno, morala je da objasni. Čak ni Amirlin Tron ne može bez objašnjenja narediti hapšenje jedne Predstavnice. Ubistva saidinom dve sestre koje su bile bliske Kabrijanine prijateljice – prijateljice žene za koju Halima tvrdi da joj je takođe prijateljica. Izgubljena koja usmerava mušku polovinu Moći. Nisu bile ubeđene, naročito ne Lelejna, sve dok se temeljna pretraga logora nije završila tako što nisu našli ni traga ni glasa ni od jedne ni od druge žene. Viđene su kako hodaju prema jednom od mesta određenih za Putovanje, i to tako da Delana i njena služavka nose velike zavežljaje i trčkaraju za Halimom – ali ipak su nestale.

24 Med u čaju

Egvena je od početka znala da će njeno neobično zatočeništvo biti teško, ali mislila je da će prihvatanje bola kao što to Aijeli čine biti najlakši deo. Naposletku, kada je odužila svoj toh prema Mudrima zbog toga što je lagala, ozbiljno su je pretukle, i to tako što su je naizmenično bičevale, te je imala iskustva. Ali prihvatanje bola ne znači jednostavno prepuštanje bolu mesto borbe protiv njega. Čovek mora da uvuče bol u sebe i da ga učini delom sebe. Avijenda kaže da moraš biti u stanju da se smešiš i smeješ s radošću ili da pevaš dok te najgori bol još drži. To uopšte nije lako.

Tog prvog praskozorja, u Silvijaninoj radnoj sobi, dala je sve od sebe dok je nadzornica polaznica mlatila tvrdom papučom po njenoj nagoj pozadini. Nije ni pokušala da priguši jecaje kada su došli, niti kasnije urlanje bez reči. Kada su noge htele da joj se bacakaju, pustila ih je da mlataraju sve dok ih nadzornica polaznica nije pritisla svojima, što je bilo nezgodno zbog Silvijaninih sukanja, a onda je pustila da joj nožni prsti lupkaju po podu dok je divlje zabacivala glavu. Pokušala je da uvuče bol u sebe i da ga upija kao vazduh. Bol je deo života koliko i disanje. Tako Aijeli gledaju na život. Ali, o, Svetlosti, kako boli!

Kada joj je naposletku dopušteno da se uspravi, nakon naizgled veoma dugog vremena, lecnula se kada su joj košulja i haljina dodirnule telo. Bela vuna kao da je bila teška kao olovo. Pokušala je da s dobrodošlicom dočeka osećaj vreline i pečenja. Ali bilo je teško. Veoma teško. Ipak, izgleda da su joj jecaji vrlo brzo stali sami od sebe, a njena kiša suza smesta je usahla. Nije ni šmrkala niti se meškoljila. Zagledala se u ogledalo na zidu, sa čijeg se okvira gulila pozlata. Koliko li se hiljada žena tokom godina zagledalo u to ogledalo? One koje su u toj sobi kažnjavane moraju se nakon toga zagledati u svoj odraz i razmisliti zašto su kažnjene, ali ona nije to učinila zbog toga. U licu je i dalje bila crvena, ali već je izgledalo... spokojno. Iako ju je zadnjica užasno bolela, zaista se osećala spokojno. Možda bi trebalo da pokuša da peva? A možda i ne. Izvadivši belu lanenu maramicu iz rukava, pažljivo obrisa obraze.

Silvijana je sa zadovoljstvom pogleda, pa vrati papuču u uzani kredenac naspram ogledala. „Mislim da sam ti već na početku stavila neke stvari do znanja, inače bih jače tukla“, reče suvo, nameštajući punđu na potiljku. „Bilo kako bilo, sumnjam da ćemo se ubrzo opet videti. Možda bi volela da znaš da sam postavila pitanja onako kako si ti to tražila. Melara je već počela sa ispitivanjem. Ta žena jeste Leana Šarif, mada samo Svetlost zna kako...“ Ućuta, pa odmahnu glavom i vrati svoju stolicu nazad za pisaći sto, pa sede. „Bila je veoma zabrinuta za tebe, čak više nego za sebe. Možeš da je obiđeš kada budeš imala slobodnog vremena. Ako uopšte budeš imala slobodnog vremena. Izdaću uputstva. Ona je u otvorenim ćelijama. A sad bi ti bolje bilo da požuriš, ako hoćeš da pojedeš nešto pre svog prvog časa.“

„Hvala ti“, odgovori Egvena, pa se okrenu prema vratima.

Silvijana duboko uzdahnu. „Bez naklona, dete?“ Umočivši pero u srebrom optočenu mastionicu, stade da urednim rukopisom unosi belešku u spisak za kažnjavanje. „Doći ćeš danas u podne. Izgleda da ćeš oba prva obroka po povratku u Belu kulu pojesti na nogama.“