Bodež snova

Siejn požuri ka njima tako žustrim korakom da su joj se rese na šalu njihale, pa iznenađeno izvi guste crne obrve kada je Jukiri ošinu pogledom. To baš liči na jednu Belu, da u svemu bude logična ali često slepa za svet oko sebe. Siejn kao da mahom nije bila svesna da su u nekakvoj opasnosti.

„Tražila si nas?“, Jukiri bezmalo procedi kroz zube, podbočivši se. Iako je bila sva sićušna, izgledala je kao olujni oblak. Nema sumnje da je to delimično stoga što je bila zatečena, ali i dalje beše ubeđena da bi Siejnu trebalo pomno čuvati kako joj se nešto ne bi desilo, ma šta Serin govorila, a eto te žene same napolju.

„Vas, Serin, bilo koga“, mirno odgovori Siejn. Njeni pređašnji strahovi, da Crni ađah možda zna kakvu joj je dužnost Elaida poverila, u potpunosti su nestali. Plave oči su joj bile tople, ali inače se opet pretvorila u pravu Belu, ledeno spokojnu ženu. „Imam hitne vesti“, kaza tako lagano kao da ni najmanje nisu hitne. „Manje važna vest jeste sledeća: jutros sam videla pismo koje je Ajako Norsoni uputila i koje je stiglo pre nekoliko dana. Iz Kairhijena. Nju, Tovejn i sve ostale zarobili su Aša'mani i...“ Ona naheri glavu i pogleda najpre jednu, pa drugu. „Niste ni najmanje iznenađene. Naravno. I vi ste videle pisma. Pa, sada svejedno ništa ne može da se učini u vezi s tim.“

Pevara se zgleda s Jukiri pa kaza: „Siejn, to je manje hitno?“

Staloženost Bele predstavnice pretvori se u zabrinutost, što se videlo po tome kako je stisla usne i po borama u uglovima njenih očiju. Šake joj same od sebe čvrsto stisnuše šal. „Za nas – jeste. Upravo sam se vratila od Elaide, nakon što me je ona pozvala. Htela je da zna kako napredujem.“ Siejn duboko udahnu. „Sa otkrivanjem dokaza da se Alvijarin upustila u izdajničku prepisku s Ponovorođenim Zmajem. Zaista, u početku je toliko okolišala, toliko je bila posredna, da nije ni čudo što nisam dobro shvatila šta hoće.“

„Mislim da mi je lisica pretrčala preko groba“, promrmlja Jukiri.

Pevara klimnu. Zamisao o razgovoru sa Elaidom nestade kao lanjski sneg. Jedini siguran znak da Elaida ne pripada Crnom ađahu bilo je to što je pokrenula lov na njegove pripadnice, ali budući da to zapravo nije učinila... Bar Crni ađah ne zna šta one rade. Bar to imaju. Ali još koliko dugo?

„I meni“, tiho kaza.

Alvijarin je odmerenim koracima klizila niz hodnike u donjem delu Kule, previše se trudeći da sačuva fasadu spokoja. Noć kao da je grlila zidove ne mareći za podne svetiljke, a aveti senki igrale su se tamo gde ne bi trebalo da ih ima. Zacelo je to tek uobrazilja, ali one svejedno poigravaju na rubovima njenog vidnog polja. Hodnici su bili skoro prazni, mada se drugo posluženje večere tek završilo. U poslednje vreme, većina sestara više voli da im se hrana donosi u sobe, mada one odlučnije i prkosnije povremeno zalaze u trpezarije dok tek šačica većinu svojih obroka nosi dole. Nije imala namere da dopusti mogućnost da je sestre vide kako deluje usplahireno ili užurbano; odbijala je da ih pusti da poveruju kako se bojažljivo šunja. Zapravo, nije volela da je iko gleda. Spolja deluje spokojno, ali u sebi ključa.

Odjednom shvati da trlja tačku na čelu gde ju je Šajdar Haran dodirnuo. Tačku u kojoj ju je lično Veliki gospodar obeležio kao svoju. Čim je to pomislila, mahniti strah skoro da je savlada, ali čistom snagom volje pođe joj za rukom da zadrži smiren izraz na licu i da malčice zadigne bele svilene suknje. To bi trebalo da joj zabavi ruke. Veliki gospodar ju je obeležio. Najbolje je da ne razmišlja o tome. Ali kako da to izbegne? Veliki gospodar... Izgledala je potpuno staloženo, ali u njoj su se komešali obamrlost, mržnja i bezmalo sumanuti strah. Ali bitan je spoljni spokoj. A ima i semena nade. I to je bitno. Nekako je čudno nadati se u tako nešto, ali grčevito će se držati svega što bi moglo da joj sačuva život.

Zastade ispred jedne tapiserije na kojoj je bila prikazana žena s kitnjastom krunom kako kleči pred nekom davnom Amirlin, pa poče da se pretvara da je zagleda dok je zapravo brzo bacala poglede ulevo i udesno. Sem nje, u hodniku nije bilo žive duše, kao u nekoj zapuštenoj grobnici. Ruka joj polete iza ruba tapiserije i već za tren oka ona nastavi dalje, čvrsto držeći presavijenu poruku. Pravo je čudo što je ta poruka tako brzo stigla do nje. Hartija kao da joj je pekla dlan, ali nije mogla tu da je pročita. Ravnomernim korakom, nevoljno se popela do odaja Belog ađaha. Spokojna kao da je ništa ne dotiče – spolja. Veliki gospodar ju je obeležio. Druge sestre će je gledati.

Beli je najmanji ađah, a u Kuli je trenutno jedva nešto više od dvadeset njegovih sestara, ali činilo joj se da su skoro sve u glavnom hodniku. Hodanje preko tih čistobelih podnih pločica podsećalo ju je na trčanje kroz špalir.