Bodež snova

U magli na tren blesnu srebrnasto-plava svetlost, a Perin se namršti. Još je rano za Grejdija. Dve prilike izroniše iz magle. Jedna od njih bio je Niejld, koji se za promenu nije šepurio. Zapravo, teturao se. Delovao je iznureno. Plamen ga spalio, zašto tako traći snagu? Druga prilika bila je jedan mladi Seanšanin u lakiranom oklopu i s jednom tananom perjanicom na čudnom kalpaku koji je nosio ispod miške. Perin ga prepozna. Bio je to Gaj Araba, onaj poručnik o kojem Tajli ima dobro mišljenje. Dve Aes Sedai prikupiše suknje kao da žele da spreče da se ne očeše o njih, mada im nije bio ni blizu. Što se njega tiče, spotakao se kada se približio dovoljno da im razazna lica, a Perin ga je čuo kao glasno guta knedlu. Odjednom zamirisa usplahireno.

Araba se pokloni Perinu i Berelajn, a na Masemu se malčice namršti, kao da se pita šta takav dronjavi čovek radi u njihovom društvu. Masema se podrugljivo isceri, a Seanšaninova slobodna ruka pođe ka balčaku mača pre nego što se zaustavi. Baš su preki ti Seanšani. Ali Araba nije traćio vreme. „Milostivi, moja gospo Prva, general-barjaktarka Kirgan šalje vam pozdrave. Morat’raken izveštavaju da se one skupine Aijela kreću brže nego što je očekivano. Stići će danas, a možda već u podne. Skupina na zapadu broji možda dvadeset pet ili trideset hiljada, a ona na istoku je za trećinu veća. Otprilike polovina njih je u belom, a među njima će biti i dece, naravno, ali to je svejedno mnogo kopalja iza tebe. General-barjaktarka želi da zna da li bi hteo da razgovaraš o izmeni razmeštaja snaga. Predlaže da premesti nekoliko hiljada altarskih kopljanika da ti se pridruže.“

Perin se namršti. U tim skupinama biće najmanje po tri ili četiri hiljade algai’d’sisvaja. To je sasvim sigurno mnogo kopalja za leđima. Niejld zevnu. „Niejlde, kako se osećaš?“

„O, spreman sam za sve što se mora, milostivi – vala, jesam“, odgovori mu taj čovek sa samo tračkom svoje uobičajene razmetljivosti.

Perin odmahnu glavom. Od Aša’mana se ne može tražiti da otvore nijednu kapiju više nego što je neophodno. Molio se da im pođe za rukom da otvore sve koje budu morali. „Do podneva ćemo završiti ovde. Reci general-barjaktarki da ćemo nastaviti kako je predviđeno.“ I moliti se da ništa drugo ne pođe po zlu. Ali to nije dodao naglas.

U magli, vukovi počeše da zavijaju. Njihovi jezivi krici začuše se svuda oko Maldena. Sada je zaista otpočelo.

„Majgdin, sjajno ti ide“, promuklo izgovori Faila. U glavi joj se vrtelo, a grlo joj se osušilo od hrabrenja. Svima se grlo osušilo. Sudeći po nagibu pod kojim je svetlost ulazila kroz procepe u tavanici, bila je negde sredina jutra, a one su većim delom tog vremena neprekidno pričale. Pokušale su da otvore česme na buradima koja nisu bila polomljena, ali vino u njima toliko se pretvorilo u sirće da nije bilo ni za vlaženje usana. Sada su se smenjivale u hrabrenju. Ona je sedela pored služavke s kosom boje sunca, dok su se ostale odmarale sedeći leđima uza zadnji zid podruma, što je dalje moguće od nakrivljene gomile greda i dasaka. „Majgdin, ti ćeš nas spasti.“

Iznad njih, crvena marama se videla kroz onaj uzani procep u hrpi popadale drvne građe. Već je neko vreme samo mlitavo visila, izuzev kada je vetar zanese. Majgdin je ukočeno zurila u nju. Prljavo lice bilo joj je mokro od znoja, a disala je naporno kao da trči iz sve snage. Marama se odjednom zateže i poče da se klati – jednom, dvaput, tri puta. A onda se zavijori na povetarcu i pade. Majgdin nastavi da zuri.

„To je bilo prelepo“, opet promuklo reče Faila. Druga žena se zamorila. Sve je više vremena prolazilo između svakog uspeha, a uspesi behu sve kraći. „To je bilo...“

Odjednom se pored marame pojavi nečije lice, a šaka zgrabi crvenu tkaninu. Na tren Faili se učini da umišlja. Beše to Aravinino lice, uokvireno belom kapuljačom.

„Vidim je!“, uzbuđeno reče žena. „Vidim gospu Failu i Majgdin! Žive su!“ Začu se klicanje, koje se brzo utiša.

Majgdin se zanjiha kao da će se prevrnuti, ali lice joj se ozari prelepim osmehom. Faila začu jecaje iza sebe i dođe joj da i ona zaplače od radosti. Našli su ih prijatelji, a ne Šaidoi. Možda im ipak pođe za rukom da pobegnu.

S mukom ustavši, približi se naherenoj gomili čađavih greda. Pokuša da ovlaži usta, ali bila su veoma suva. „Sve smo žive“, pođe joj za rukom da nekako izgovori grubim glasom. „Kako si nas, za ime Svetlosti, ti pronašla?“

„Bio je to Teril, milostiva“, odgovori Aravina. „Deran nije poslušao tvoja naređenja, već vas je sledio – i Svetlost ga zbog toga blagoslovila. Video je kako Galina odlazi i kako se zgrada ruši, pa je pomislio da ste mrtve. Seo je i zaplakao.“ Jedan glas pobuni se grubim amadičanskim naglaskom, a Aravina na tren okrenu glavu. „Znam da neko plače kada ga vidim, dečko. Budi zahvalan na tome što si prestao da plačeš. Kada je video kako se marama mrda, moja gospo, otrčao je po pomoć.“

„Reci mu da nema sramote u suzama“, kaza Faila. „Reci mu da sam videla i svog muža da roni suze kada je to prikladno.“