Bodež snova

Ona stade da grozničavo razmišlja. Izgleda da nema načina da ga skrene s tog puta, ali možda može da ga uspori. Mora bar toliko učiniti. „Jesi li bar spreman da odložiš svoj napad? Možda bih mogla da završim svoja posla za nekoliko dana, ili možda za jednu nedelju.“ Krajnji rok trebalo bi da natera Failu da se više potrudi. Ranije bi to bilo opasno; nesprovedena pretnja gubi svu snagu, a izgledi da se ta žena neće na vreme dočepati štapa bili su preveliki. Sada je to postalo nužnost. „Ako to uspem i izvedem tvoju ženu i ostale, neće biti potrebe da uludo pogineš. Jedna nedelja.“

S licem na kojem se očitovala osujećenost, Ajbara lupi pesnicom po stolu dovoljno jako da nogari odskoče od zemlje. „Imaš nekoliko dana“, zareža, „možda čak nedelju ili više, ako...“ Proguta šta je hteo da kaže. Te njegove čudne oči usredsrediše se gledajući je pravo u lice. „Ali ne mogu da ti obećam koliko dana“, nastavi on. „Kad bi bilo kako ja hoću, smesta bih napao. Ne bih ostavio Failu u zarobljeništvu ni dan duže nego što moram, samo da bih čekao da Aes Sedai sprovedu u delo svoje spletke oko Šaidoa. Kažeš da je pod tvojom zaštitom, ali koliku ti zaštitu možeš da pružiš u toj odori? U taboru se vide znaci pijanstva. Čak i neki od njihovih osmatrača piju. Jesu li i Mudre počele?“

Ta nagla promena smera razgovora natera je da trepne. „Mudre piju samo vodu, pa nemoj misliti da ćeš ih zateći sve ošamućene“, kaza mu suvo. I potpuno istinito. Uvek joj je zabavno kada istina posluži njenim ciljevima. Mada to što rade Mudre nije preterano plodotvorno. Pijanstvo je zavladalo među Šaidoima. Svaki pljačkaški pohod vraća se sa svim vinom koje s moglo naći. Na desetine i desetine malih kazana peče ogavne napitke od žita, a svaki put kada Mudre unište neki kazan, umesto njega niknu dva nova. Ali on bi se samo ohrabrio kada bi mu to rekla. „Što se ostalih tiče, i ranije sam bila s vojskama i videla daleko više pijančenja nego među Šaidoima. Ako je među desetinama hiljada pijano stotinu njih, šta ti imaš od toga? Zaista, bilo bi bolje da mi obećaš nedelju dana. Dve bi bile još bolje.“

Pogled mu polete na kartu, a desna šaka mu se opet stisnu u pesnicu, ali u glasu mu se nije čuo bes. „Da li Šaidoi često zalaze iza gradskih bedema?“

Ona spusti vinski pehar na sto i ispravi se. Teško je bilo pogledati ga u te žute oči, ali pođe joj za rukom da to izvede a da se ne pokoleba. „Mislim da je krajnje vreme da pokažeš poštovanje. Ja sam Aes Sedai, a ne sluškinja.“

„Da li Šaidoi često zalaze iza gradskih bedema?“, ponovi on potpuno istim glasom. Njoj dođe da zaškrguće zubima.

„Ne“, odbrusi ona. „Popljačkali su sve što je bilo vredno krađe, pa čak i nešto što nije.“ Zažali zbog tih reči čim joj skliznuše sa jezika. Činile su joj se bezbednim, dok se nije setila muškaraca koji mogu da skaču kroz rupe u vazduhu. „To jest, nije da nikada ne ulaze. Uglavnom ih ulazi po nekoliko. Možda ih u istom trenutku bude po dvadesetak ili tridesetak, a povremeno i više u skupinama od dvojice ili trojice.“ Ima li mozga da shvati šta to znači? Najbolje da mu pojasni. „Ne bi mogao da ih sve pohvataš. Neki bi neizbežno pobegli i upozorili tabor.“

Ajbara samo klimnu. „Kada vidiš Failu, reci joj da onog dana kada bude videla maglu na prevojima i čula vukove kako zavijaju po danu, ona i ostale moraju da odu do tvrđave gospe Kejrin na severnom kraju grada i da se tamo sakriju. Reci joj da je volim. Reci joj da dolazim po nju.“

Vukovi? Je li taj čovek poremećen? Kako može da se osigura da će vukovi... Suočena s pogledom tih vučjih očiju, odjednom više nije bila sigurna kako želi da zna.

„Reći ću joj“, šlaga. Možda je samo nameravao da iskoristi ljude u crnim kaputima da ugrabe njegovu ženu? Ali ako je to slučaj, čemu onda čekanje? Te žute oči kriju tajne koje ona želi da zna. S kime pokušava da se susretne? Očigledno ne sa Sevanom. Zahvalila bi Svetlosti na tome da nije davno digla ruke od tih gluposti. Ko je to spreman da se odmah nađe s njim? Spomenut je jedan čovek, ali to može da označava i kralja s vojskom. Ili samog Al’Tora? Što se njega tiče, moli se da ga više nikada ne vidi.

Njeno obećanje kao da otpusti nešto u mladiću. On glasno uzdahnu i s lica mu minu napetost koju pre toga nije primećivala. „Muka s kovačkom slagalicom“, tiho kaza on, kuckajući prstom po iscrtanom obrisu Maldena, „uvek je u tome da ključni delić treba staviti na mesto. Pa, to je učinjeno. Ili će ubrzo biti.“

„Hoćeš li ostati na večeri?" upita Berelajn. „Samo što nije.“ Kroz otvoreni ulaz u šator videlo se kako pada suton. Jedna vitka služavka u tamnoj vunenoj haljini, sede kose povezane u punđu, ušla je i počela da pali svetiljke.

„Hoćeš li da mi obećaš bar nedelju dana?" odlučno zatraži Galina da čuje, ali Ajbara odmahnu glavom. „U tom slučaju, svaki sat je važan.“ Nije ni nameravala da se tu zadržava ni trenutak duže nego što je neophodno, ali morala je naterati sebe da izgovori sledeće: „Hoćeš li da narediš jednom od tvojih... ljudi... da me odvede što je bliže moguće taboru?“