Bodež snova

„Sve i da lice nije dovoljno“, promrmlja Niejld, „ubedio bi me taj hladan i proračunat pogled. Kao da gleda crve ispod kamena koji je upravo prevrnula.“ Jedan mršav čovek u crnom kaputu zagladi navoštene brkove kao da mu je nešto smešno, pazeći da ne pokvari vrhove. Nosio je mač, ali svakako nije izgledao kao vojnik ili oružnik. „Pa hajde, Aes Sedai“, kaza joj i uhvati je za mišicu. „Lord Perin hteće da te nešto pita.“ Ona se otrže, a on je sasvim mirno uhvati još čvršće. „Hajde, nema toga.“

Ogromni Aijel Gaul uhvati je za drugu ruku, tako da joj je preostalo ili da pođe s njima ili da je odvuku. Hodala je visoko uzdignute glave, pretvarajući se da su joj oni samo pratnja, ali svako ko bude video kako je drže, znaće da nije tako. Gledajući pravo preda se, i dalje je bila svesna naoružanih seljaka – mahom mladih – kako zure u nju. Ali ne zgranuto, već samo zamišljeno. Kako to da su tako nadmeni s jednom Aes Sedai? Neke Mudre koje ne znaiu kakvom je zakletvom vezana počele su da izražavaju sumnju da je ona Aes Sedai, zato što tako spremno sluša naređenja i zato što se toliko ponižava pred Teravom, ali ova dvojica znaju šta je ona. I ne mare. Pretpostavlja da i ti seljaci oko nje znaju, ali ni na jednom se ne vidi da je iznenađen zbog ophođenja prema njoj. Naježila se zbog toga. Kada priđoše jednom velikom crveno-belom prugastom šatoru, krila sklonjenog sa ulaza i privezanog, iz njega začu glasove.

„... Kaže da je spreman da smesta dođe“, govorio je neki čovek.

„Ne mogu da priuštim da hranim ni jedna jedina usta više kada ne znam koliko će to trajati“, odgovori drugi čovek. „Krv i pepeo! Koliko je vremena potrebno da se dogovori sastanak sa ovim ljudima?“

Gaul je morao da se sagne kako bi ušao u šator, ali Galina se ušeta kao da ulazi u svoje odaje u Kuli. Možda jeste zatvorenica, ali je Aes Sedai – i ta jednostavna činjenica je moćna alatka. I oružje. Ko to pokušava da ugovori sastanak s kim? Začelo ne sa Sevanom. Neka to bude svako, samo ne Sevana.

U oštroj suprotnosti s navrat-nanos podignutim bivakom napolju, šator je bio zastrt valjanim tepihom sa izatkanim cvećem, a s krovnih motki visile su dve svilene zavese izvezene cvećem i pticama, u kairhijenskom maniru. Usredsredila se na visokog plećatog čoveka u košulji, njoj okrenutog leđima, koji se pesnicama naslanjao na sto tananih pozlaćenih nogara, pokriven kartama i hartijom. U Kairhijenu je Ajbaru videla samo s daljine, ali uprkos svilenoj košulji i uglačanim čizmama sigurna je da je to seljačić iz rodnog sela Randa al’Tora. Čak je i podvrnuta koža ispod kolena bila uglačana. Ako ništa drugo, izgleda da svi u šatoru od njega očekuju zapovesti.

Ulazeći, vide kako jedna visoka žena u zelenoj svilenoj haljini visokog okovratnika i s malčice čipke oko grla i zapešća, crne kose koja joj u talasima pala na ramena, prisno hvata Ajbaru za ruku. Galina je prepozna. „Perine, ona mi izgleda kao da je oprezna“, kaza Berelajn.

„Po mojoj proceni, boji se zamke, lorde Perine“, javi se proscdi prekaljeni čovek u kitnjastom oklopnom prsniku preko skerletnog kaputa. Geldanac, pomislila je Galina. Baron i Berelajn objašnjavaju prisustvo vojnika, ako već ne kako to da se nalaze tamo gde to nije moguće.

Galini je bilo veoma drago što nije susrela tu ženu u Kairhijenu. Tako bi stvari sada bile više nego nelagodne. Priželjkivala je da su joj ruke slobodne da obriše tragove suza s lica, ali dva muškarca su je čvrsto držala. Ništa ne može da učini u vezi s time. Ona je Aes Sedai. Jedino je to bitno. Neće dozvoliti da išta drugo bude bitno. Otvori usta da uzme stvari u svoje ruke...

Ajbara se odjednom osvrnu i pogleda je, kao da je nekako osetio njeno prisustvo, a njoj se jezik ukoči od tih njegovih zlatnih očiju. Zanemarivala je priče da taj čovek ima vučje oči – ali ipak je bilo tako. Preke vučje oči na licu tvrdom kao kamen. Naspram njega je Geldanac delovao bezmalo meko. A lice iza te kratko potkresane brade bilo je i tužno. Nema sumnje da tuguje za svojom ženom. To bi mogla da iskoristi.

„Aes Sedai odevena u belo kao gai'šain“, bezizražajno reče on, okrećući se da se suoči s njom. Krupan je to čovek, mada ni izbliza krupan kao Aijel, tako da se nadvio nad nju čim je stao, a te njegove zlatne oči sve su upijale. „I to izgleda zarobljenica. Nije htela da dođe?“

„Bacakala se kao pastrmka na obali dok ju je Gaul vezivao, milostivi“, odgovori Niejld. „Što se mene tiče, nisam imao šta da radim nego da stojim i gledam.“

Čudne su to reči i nekako čudno naglašene, kao da su značajne. Šta li je... Odjednom postade svesna još jednog čoveka u crnom kaputu, zdepastog i preplanulog od sunca i vetra, sa srebrnom pribadačom u obliku mača, prikopčanom za njegov visok okovratnik. Skakali su iz rupa u vazduhu neposredno pre nego što je sve pošlo u propast kod Dumajskih kladenaca. Niejld i njegove rupe, njegove kapije. Ti muškarci mogu da usmeravaju.