Bodež snova

O, Galina može da dodiruje taj beli štap debeo kao njeno zapešće, da klizi prstima po njegovoj glatkoj površini, ali ma koliko se upinjla, ne može da sklopi šaku oko njega. Ne ako joj ga neko ne pruži. Bar se nada da se to neće računati kao uzimanje te stvari. Mora da je tako. I pomisao da možda nije, ispunjavala ju je dubokom potištenošću i osećajem bezizlaznosti. Čežnja s kojom gleda štap potiče Teravu na retke osmehe.

„Da li moja mala Lina hoće da bude oslobođena svoje zakletve?“, znala je da je podrugljivo pita. „Onda Lina mora da bude veoma dobar ljubimac, jer ću jedino razmisliti da te oslobodim ako me ubediš da ćeš i tada ostati moja ljubimica.“

Čitav život proveden u ulozi Teravine igračke i mete za njene hirove? Zamena koja prima batine svaki put kada Terava pobesni na Sevanu? Potištenost i osećaj bezizlaznosti nisu dovoljno jake reči da opišu kako se ona zbog toga oseća. Užas je daleko prikladniji izraz. Plaši se da će poludeti ako dođe do toga. Ali jednako tome, plaši se da možda neće moći da pobegne u ludilo.

Potpuno upropaštenog raspoloženja, zaklonila je oči rukom da pogleda koliko je sunce visoko. Terava joj je samo rekla da se vrati pre mraka, a ostalo je još dobrih dva sata dnevnog svetla, ali svejedno je uzdahnula u žaljenju i smesta poterala Brzu nizbrdo, kroz drveće prema taboru. Mudre vole da iznalaze načine kako da prisiljavaju na poslušnost a da ne izdaju otvorene naredbe. Hiljadu načina da je natera da puzi. Bezbednosti radi, i najmanja primedba te žene mora se prihvatiti kao zapovest. Ako bi zakasnila svega nekoliko minuta, Galina bi dobila kazne takve da se još lecka od prisećanja na njih. Lecnu se i mamuznu kobilu da bržim korakom prođe kroz drveće. Terava ne prihvata izgovore.

Odjednom jedan Aijel izađe pred nju iza debelog drveta, veoma visok čovek u kadinsoru s kopljima zadevenim kroz remen koji mu je na leđima držao navlaku za luk i velom što mu je visio preko grudi. Bez reči uhvati njenog konja za oglav.

Ona ga na tren razrogačeno pogleda, a onda se uvređeno ispravi u sedlu. „Budalo!" prasnu. „Mora da znaš ko sam. Pusti mi konja, ili će se Sevana i Terava smenjivati dok ti deru kožu!“

Ti Aijeli obično na licima pokazuju veoma malo onoga što osećaju, ali učini joj se da se njegove zelene oči malčice razrogačiše. A onda vrisnu kada je ogromnom pesnicom zgrabi za nedra odore i svuče sa sedla.

„Muči, gai'šainko“, kaza, ali kao da ne mari hoće li ga poslušati ili ne.

Nekada bi morala da ga posluša, ali kada su shvatili da se pokorava svim naređenjima od svakoga, previše je bilo ljudi koji su uživali u tome da je šalju na glupe poslove kojima se bavila kada su Terava i Sevana htele da služi njih. Sada mora da se pokorava samo izvesnim Mudrima i Sevani, tako da stade da se bacaka, mlatara i vrišti u očajničkoj nadi da će privući pažnju nekome ko zna da je ona Teravino vlasništvo. Da joj je samo dozvoljeno da nosi nož. Ali čak ni to joj ne bi pomoglo. Kako to da je taj čovek ne prepoznaje, ili da makar ne zna šta njeni opasač i okovratnik orošeni dragim kamenjem znače? Tabor je ogroman i po broju ljudi u njemu ravan mnogim velikim gradovima, ali izgledalo joj je kao da svi upiru prstom u Teravinu mokrozemsku mezimicu. Ta žena će zaista narediti da tog čoveka oderu, a Galina namerava da uživa gledajući svaki trenutak.

Prebrzo joj postade očigledno da bi joj nož bio potpuno beskoristan. Premda se batrgala, siledžija ju je s lakoćom držao, najpre joj namakavši kapuljaču preko glave, tako da je zaslepi, a onda joj naguravši kraj kapuljače u usta koliko je god mogao, pre nego što ga je privezao. Onda ju je obrnuo licem nadole i čvrsto joj vezao zapešće i gležnjeve. Jednako lako kao da je ona malo dete! I dalje se bacakala, ali uzaludno.

„Gaule, hteo je neke gai'šaine koji nisu Aijeli, ali gai'šain u svili i draguljima, i to na konju?“, upita neki čovek, a Galina se ukoči. To nije Aijel. To je muranđanski naglasak! „To začelo nije po vašim običajima, zar ne?“ „Šaido.“ Ta reč beše izgovorena odsečno, kao psovka.

„Pa, i dalje moramo da nađemo još nekoliko njih ako hoćemo da saznamo nešto korisno. Možda više nego nekoliko. Tamo dole je na desetine hiljada ljudi u belom, a ona bi mogla biti bilo gde među njima.“

„Fejdžire Niejlde, mislim da možda ova može Perinu Ajbari reći ono što mu je potrebno da zna.“ Ako se maločas ukočila, sada se zaledila. I utroba i srce kao da joj se pretvoriše u led. Perin Ajbara je poslao te ljude? Ako napadne Šaidoe u pokušaju da izbavi svoju ženu, poginuće – pa ona neće više imati čime da pritiska Failu. Ako joj čovek pogine, ta žena više neće mariti šta će biti otkriveno a šta neće, a ostale nemaju tajne za koje se boje da će biti obznanjene. Obuzeta užasom, Galina je gledala kako joj se sve nade da će se dokopati štapa raspršuju. Mora ga zaustaviti. Ali kako?

„A zašto mislio bi to, Gaule?“

„Ona je Aes Sedai. A izgleda da je i Sevanina prijateljica.“

„Jeste li?“, zamišljeno prozbori Murandijac. „Majeste li?“