Bodež snova

Za divno čudo, ni jedan ni drugi nisu zvučali ni najmanje onespokojeno zbog toga što su digli ruku na Aes Sedai. A Aijel je to izgleda učinio s punim znanjem šta je ona. Sve i da je odmetnuti Šaido, mora da nije svestan toga da ona ne može da usmerava bez dozvole. Za to znaju samo Sevana i šačica Mudrih. Svakim časom, sve je više zbunjena.

Odjednom je neko diže i potrbuške prebaci preko njenog sopstvenog sedla, shvatila je, a već sledećeg trena truckala se preko tvrde Stavljene kože, dok ju je jedan od te dvojice pridržavao da ne padne kada je kobila pošla u kas.

„Fejdžire Niejlde, hajdemo negde gde možeš da otvoriš jednu od onih tvojih rupa.“

„Samo do druge strane padine, Gaule. Ma ovde sam toliko često da mogu da otvorim kapiju skoro svugde. Da li vi Aijeli svuda trčite?“

Kapiju? O čemu taj čovek blebeće? Zanemarujući njegovo baljezganje, poče da razmišlja o tome kakvi su joj izgledi i zaključi da nisu dobri. Uvezana kao jagnje za prodaju, usta zapušenih tako da je niko neće čuti ni s razdaljine od deset koraka, pa makar odrala grlo od vrištanja, izgledi da pobegne nisu postojali ako neko od osmatrača ne presretne njene otmičare. No da li ona uopšte želi da se to desi? Ako ne stigne do Ajbare, nema nikakvog načina da ga spreči da ne upropasti sve. S druge strane, koliko dana puta ima do njegovog logora? Sasvim sigurno nije negde blizu, ili bi ga Šaidoi već otkrili. Zna da izvidnice idu i na deset milja od tabora. Koliko god će dana puta biti potrebno da stigne do njega, toliko će biti potrebno i za povratak. Neće zakasniti svega nekoliko minuta, već će zakasniti danima.

Terava je neće ubiti zbog toga – samo će je naterati da zaželi da je mrtva. Može da joj objasni, da ispriča da su je zarobili razbojnici. Ne, samo dvojica; dovoljno je teško poverovati da su se dva čoveka toliko približila taboru, a kamoli čitava razbojnička družina. Budući da ne može da usmerava, bilo je potrebno vreme da utekne. Može ubedljivo ispričati tu priču. To možda i ubedi Teravu. Ako kaže... Ma sve je to beskorisno. Kada ju je Terava prvi put kaznila zbog kašnjenja, bilo je to zbog toga što joj je kolan pukao, pa je morala da se vrati peške, vodeći konja. Ta žena nije prihvatila taj izgovor, pa neće prihvatiti ni otmicu. Galini je došlo da zaplače. Zapravo, ona shvati da zaista plače, da roni beznadne suze koje ne može da zaustavi.

Konj stade i ona – ne razmišljajući, poče mahnito da se baca, pokušavajući da spadne sa sedla, vrišteći sa zapušenim ustima koliko je mogla. Mora da pokušavaju da izbegnu osmatrače. Začelo će Terava razumeti ako se osmatrači vrate s njom i njenim otmičarima, pa makar zakasnila. Začelo će naći neki način da izađe na kraj s Failom, iako joj je muž mrtav.

Neko je grubo i bezobrazno pljesnu. „Muči“, kaza Aijel i opet pređoše u kas.

A ona opet poče da roni suze, tako da se svilena kapuljača preko njenog lica ovlaži. Terava će je naterati da zavija. Ali još dok je jecala, počela je da razmišlja šta će reći Ajbari. Bar može da sačuva izglede da se domogne štapa. Terava će... Ne. Ne! Mora se usredsrediti na ono što ona može da uradi. Pred očima joj se pojaviše slike okrutne Mudre sa šibom, kaišem ili vrpcama za vezivanje u rukama, ali svaki put ih je potiskivala razmišljajući o pitanjima koja će joj Ajbara možda postavljati i šta će mu odgovarati. Šta će mu reći kako bi ga naterala da bezbednost svoje supruge prepusti njoj.

Nijedan od njenih proračuna nije predviđao da je ne duže od sat vremena od zarobljavanja dignu s konja i usprave.

„Rasedlaj joj konja, Norene, i sapni ga sa ostalima“, kaza Muranđanin.

„Evo odmah, gazda Niejlde“, začu se odgovor. S kairhijenskim naglaskom.

Veze oko gležnjeva spadoše, a nož joj skliznu među zapešća i raseče vrpce kojima su bila vezana, a onda bi razvezano i šta god da joj je bilo povezano preko usta. Ona ispljunu svilu mokru od pljuvačke i zbaci kapuljaču sa glave.

Jedan nizak čovek u tamnom kaputu vodio je Brzu kroz razbacane velike zakrpljene smeđe šatore i male grube kolibe, koje kao da su načinjene od granja, uključujući i borovo granje požutelih iglica. Koliko je vremena potrebno da se borove iglice osuše? Začelo je reč o danima, ako ne i o nedeljama. Šezdeset ili sedamdeset ljudi koji su ložili vatre ili sedeli na stoličicama izgledali su kao seljaci u grubim kaputima, ali neki su oštrili mačeve, a koplja, halebarde i drugo oružje na držaljama bilo je naslagano na desetak mesta. Kroz razmake između šatora i kolibica videla je još ljudi kako se vrzmaju – izvestan broj njih u oklopnim prsnicima i s kalpacima, u sedlima i s dugim konjaničkim kopljima sa zastavicama. Vojnici koji kreću u izvidnicu. Koliko ih još ima, a da ih ona ne vidi? Nije bitno. To što je pred njenim očima potpuno je nemoguće! Šaidoi šalju izvidnice dalje nego što je ovo mesto od njihovog tabora. Sigurna je u to!