Bodež snova

Elejna duboko udahnu. Sada ima devet od deset potrebnih kuća. Ne zavarava se. Kakvi god da su Silvazini razlozi, Lir i Karind samo pokušavaju da spasu šta mogu odričući se propale stvari i vezujući se za očiglednu zvezdu u usponu. Očekivaće da im bude naklonjena zato što su stali uz nju pre nego što je zadobila presto i da će zaboraviti da su ikada podržavali Arimilu. Ona nema namere da učini ni jedno ni drugo – ali ne može ni da ih tek tako odbije. „Trakandi pozdravljaju Barine.“ Ali nikada toplo. To ne. „Trakandi pozdravljaju Anšare. Kapetane Gajbone, uvedi zarobljenike u grad što pre možeš. Oružnicima Kejrina, Barina i Anšara biće vraćeni oružje i oklopi čim se proglasi pošalju, ali mogu sada dobiti svoje barjake.“

On pozdravi i okrenu svog mrkova, već uzvikujući naredbe.

Terajući sivu kobilu prema Dijelin, koja je jašući izlazila iz jedne poprečne ulice, u pratnji Katalin i tri mlade budale u pozlaćenim oklopima, Silvaza, Lir i Karind pođoše za njom i Birgitom. Nimalo joj nije smetalo to što su joj iza leđa – pošto je stotinu gardistkinja iza njihovih. Dok se ti proglasi ne pošalju, njih troje će biti pod pomnom prismotrom. Uključujući i Silvazu. Elejnin um već je gledao unapred.

„Strašno si tiha“, prošapta joj Birgita. „Upravo si izvojevala veliku pobedu.“

„A za nekoliko sati“, odgovori ona, „otkriću mogu li da ostvarim još jednu.“

34 Šoljica kafa

Furik Kejrid pribi oklopljenu pesnicu preko srca odgovarajući na stražarev pozdrav, ne obraćajući pažnju na činjenicu da je čovek pljunuo dok je on na konju prolazio pored njega. Nadao se da će to zanemariti i osamdeset ljudi i dvadeset jedan Ogijer iza njega. Bolje bi im bilo, ako neće da beru kožu na šiljak. Došao je da bi se obavestio o nečemu, a ubijanje bi to znatno otežalo. Otkad je njegov lični sluga Ađimbura jednom barjaktaru zabio nož u srce zbog navodne uvrede upućene njegovom gospodaru – zapravo, to je zaista bila uvreda, ali Ađimbura je trebalo da pazi na svoju narav kao što je to on činio – od tada je počeo da vižljastog sitnog brđanina ostavlja u šumi sa sul’dam i damane, kao i nekim pripadnicima Straže, da paze na tovarne konje kada on ulazi u neki logor. Prešao je dalek put od Ebou Dara jureći glasine, što je trajalo skoro četiri nedelje, sve dok ga vesti nisu dovele u taj logor u istočnom delu središnje Altare.

Uredni redovi bledih šatora i povezanih konja prostirali su se preko šumske čistine dovoljno velike da na nju sleti raken, ali ni od rakena ni od letača nije bilo ni traga ni glasa, kao ni od kopnene pratnje sa svojim kolima i opsluživačima rakena. Mada, već neko vreme nije video rakene na nebu. Navodno su svi poslati na zapad. Ne zna zašto i ne mari za to. Visoka gospa je njegov cilj i sav njegov svet. Ali jedan visok tanak stub za poruke bacao je dugu senku obasjan zracima ranog jutarnjeg sunca, tako da negde u blizini mora da ima rakena. Po njegovoj proceni, u logoru je možda bilo hiljadu ljudi, ne računajući potkivače, kuvare i njima slične. Zanimljivo, sve i jedan vojnik kojeg je video na sebi je imao poznate oklope iz domovine, a ne oklopne prsnike izrađene iscela i kalpake s prečagama. Pravilo je da se većina jedinica dopunjava ljudstvom sa ove strane okeana. A zanimljivo je i to što su svi u oklopima. Retko koji zapovednik drži vojnike u oklopu ako ne očekuje skora dejstva. Sudeći po glasinama koje je usput načuo, to možda ovde jeste slučaj.

Tri stega označavala su zapovednički šator – visok i ravnih platnenih zidova, imao je proreze za vazduh pri vrhu, koji su služili i da propuštaju dim. Iz njih se trenutno nisu vijorili pramičci dima, jer je jutro bilo tek nešto malo sveže, mada je sunce veoma malo odmaklo iznad obzorja. Na jednom stegu bio je plavo opervaženi carski barjak, koji je mlitavo visio tako da se nije video zlatni jastreb raširenih krila što u kandžama drži munju. Neki zapovednici kačili su ga na vodoravne prečke tako da uvek bude potpuno vidljiv, ali njemu je to razmetljivo. Druga dva barjaka, na nižim stegovima, označavaju jedinice kojima ti ljudi pripadaju.

Kejrid sjaha ispred šatora i skide kalpak. Kapetan Muzenge postupi kao on, otkrivši sumoran izraz na svom preplanulom licu. I ostali sjahaše, kako bi im se konji odmarali, i stadoše pored svojih životinja. Ogijerski Baštovani nasloniše se na svoje sekire s crnim resama i dugim držaljima. Svi znaju da se neće dugo zadržavati.

„Gledaj da ljudi ne upadaju u nevolje“, reče on Muzengeu. „Ako to znači prihvatanje uvreda – neka bude.“

„Bilo bi manje uvreda kada bi ubili nekoliko njih“, progunđa Muzenge. On je u Mrtvoj straži duže i od Kejrida, mada mu je kosa i dalje potpuno crna, tako da mu vređanje Straže pada taman jednako lako kao vređanje carice, neka bi živela večno.