Bodež snova

Odjednom kroz kapiju izjahaše tri prilike s pozlaćenim kalpacima i u oklopnim prsnicima, držeći u rukama gole mačeve. Dve prilike su bile veoma sitne. Pokliči koji se začuše nakon što se te tri prilike pojaviše behu slabašni od daljine, ali i dalje čujni uprkos buci bitke. „Crni orlovi!“, „Nakovanj!“ i „Crveni leopardi!“ Dve žene u sedlima pojaviše se u kapiji, očigledno se prepirući, sve dok onoj višoj ne pođe za rukom da konja niže žene odvuče s vidika.

„Krv i krvavi pepeo!“, prasnu Elejna. „Valjda je Konejl dovoljno star, ali Branlet i Perival su dečaci! Neko je trebalo da ih drži podalje od svega toga!“

„Dijelin ih je dovoljno dugo zadržavala“, mirno odgovori Birgita. Kroz vezu se pronosio duboki spokoj. „A Konejla je zadržavala duže nego što sam mislila da će joj poći za rukom. A i uspela je da potpuno zauzda Katalin. U svakom slučaju, između dečaka i prvih borbenih redova ima nekoliko stotina ljudi, a ja ne vidim da iko pokušava da im ostavi prostora da se proguraju napred.“ To jeste bilo tačno. Njih trojica su nemoćno mlatarali mačevima najmanje pedeset koraka od mesta gde su ljudi ginuli. Mada, pedeset koraka je kratak domet za luk ili samostrel.

Ljudi počeše da izlaze na krovove – najpre u desetinama, a onda u stotinama – lukonoše i samostrelci verali su se preko krovova, kao pauci hodajući po šindri, sve dok se ne nađu u položaju da streljaju ljude koji se guraju ispod njih. Jedan se okliznu i pade na ljude na ulici, bacakajući se dok su ga probadali. Jedan drugi odjednom ustade, pogođen strelom, pa pade s krova. I on se trzao dok su ga ljudi na ulici iznova i iznova probadali.

„Previše su se nabili jedan uz drugoga“, uzbuđeno je govorila Birgita. „Ne mogu ni da dignu luk, a kamoli da ga nategnu. Kladim se da ni mrtvi nemaju mesta gde da padnu. Ovo neće još dugo potrajati.“

Ali pokolj se nastavi još dobrih pola sata pre nego što su se začuli prvi povici: „Milost!“ Ljudi počeše da kače kalpake na balčake i da ih dižu iznad glava, dovodeći sebe u opasnost da poginu u nadi da će preživeti. Pešadija pobaca kalpake i diže prazne šake. Konjanici pobacaše koplja, kalpake i mačeve, pa i oni digoše ruke. To se raširi kao groznica, a iz hiljada grla začu se samo jedan poklič: „Milost!“

Elejna se spusti i sede na svoje sedlo. Završeno je. Sada je ostalo samo da se vidi koliko je to dobro urađeno.

Naravno, borbe nisu smesta prestale. Neki su pokušavali da nastave da se bore, ali borili su se sami i ginuli – ili su ih obarali ljudi oko njih koji više nisu želeli da umru. Nakon nekog vremena, čak i najtvrdoglaviji pobacaše oružje i poskidaše oklope. Premda nisu baš svi molili za milost, taj krik je svejedno bio gromoglasan. Ljudi bez oružja, kalpaka, oklopnih prsnika ili ma kakvog drugog oklopa koje su do maločas nosili, počeše da se podignutih ruku teturaju kroz red gardista. Halebardisti su ih navodili kao da su ovce. Delovali su pomalo zatečeno kao ovce pred klanje. Isto mora da se dešavalo u desetinama uzanih ulica Donjeg Kaemlina, kao i pred kapijama, jer su jedini povici koje je čula bile molbe za milost, a i ti su počeli da se stišavaju kako su ljudi shvatali da im se to ostvarilo.

Suncu je nedostajalo ne više od sat vremena da se popne do svog podnevnog vrhunca dok se završilo s razvrstavanjem plemića. Niži plemići odvedeni su u grad, gde će se nalaziti sve dok ne plate otkupninu – koju će platiti kada presto bude obezbeđen. Prve velmože koje su doveli pred nju, u pratnji Čarlza i desetine gardista, bile su Arimila, Nijana i Elenija. Čarlzov levi rukav bio je rasečen i krvav, a blistavi oklopni prsnik ulubljen, začelo od udarca čekićem, međutim lice mu je bilo staloženo iza prečaga na viziru njegovog kalpaka. Elejna odahnu od ogromnog olakšanja kada vide te tri žene. Ostali će biti pronađeni među poginulima ili zarobljenima. Obezglavila je svoje protivnike – bar dok ne stignu Luan i ostali. Gardistkinje ispred nje napokon se pomeriše tako da ona može da se suoči sa svojim zarobljenicama.

Njih tri su bile odevene kao da nameravaju da koliko tog dana prisustvuju Arimilinom krunisanju. Njena crvena svilena haljina bila je opšivena sitnim biserjem po nedrima, dok su joj po rukavima bili izvezeni propeti beli lavovi. Njišući se u sedlu, smeđe oči bile su joj isto onako zatečene kao njeni vojnici. Nijana, vitka i pravih leđa, u plavoj haljini sa trostrukim srebrnim ključevima Arauna izvezenim duž rukava i srebrnim vezom preko nedara, blistave crne kose pokupljene u srebrnu mrežicu ukrašenu safirima, delovala je pre utučeno nego obamrlo. Čak joj je pošlo za rukom da se podrugljivo isceri, premda slabašno. Elenija, kose boje meda, u zelenoj haljini kitnjasto izvezenoj zlatnim koncem, naizmenice je očima streljala Arimilu i Elejnu. Kroz vezu su se u jednakoj meri pronosili osećaji pobede i gađenja. Birgiti su te žene mrske koliko i Elejni.