Bodež snova

I tri Aes Sedai, koje su stajale jedna uz drugu s vodicama svojih konja u rukama, mrko su gledale Seanšane, baš kao Blerik i Fen, koji možda nisu ni shvatali da maze balčake svojih mačeva. Džolina i njena dva Zaštitnika bili su jedini otvoreno zgroženi zbog toga što je Širejna voljno otišla s Tuon – ono što Aes Sedai misli o nečemu, obično misle i njeni Zaštitnici – ali sećanje na povodac oko vrata mora da je za Edesinu i Teslinu bilo previše sveže da bi se lagodno osećale u blizini seanšanskih vojnika. Betamin i Seta krotko su stajale, ruku sklopljenih u pasu, malo dalje od sestara. Betaminin svetli dorat blago je gurnu glavom u rame, a visoka crmpurasta žena napola diže ruku da ga pomazi pre nego što je odsečno spusti i opet zauze svoj skrušeni položaj. One i dalje neće uzimati učešća u bici. Džolina i Edesina su to jasno stavile do znanja – ali izgleda da su htele da im te dve žene stalno budu pred očima, kako bi se u to uverile. Seanšanke su očigledno gledale u sve sem u seanšanske vojnike. Kad je već kod toga, što se tiče Muzengea i njegovih, Betamin, Seta i Lejlvin kao da ne postoje. Plamen ga spalio, u vazduhu je toliko napetosti da skoro opet oseća onaj konopac zategnut oko vrata.

Kockica zakopa po zemlji, nestrpljiv zbog toga što tako dugo stoji u jednom mestu, a Met ga potapša po vratu a onda počeša ožiljak koji mu se stvarao duž vilice. Tuonini melemi pekli su skoro jednako gadno kao što je rekla, ali rade. Mada, njegova nova zbirka ožiljaka već ga svrbi. Tuon. Njegova žena. On je oženjen! Znao je da ga to čeka, dugo je znao, ali svejedno... Oženjen. Trebalo bi da se oseća nekako... drugačije... ali i dalje se oseća kao on. Plamen ga spalio, namerava da tako i ostane! Ako Tuon očekuje da će se Met Kauton smiriti, da će se odreći kockanja ili tako nešto, bolje bi joj bilo da opet razmisli. Valjda bi trebalo da se odrekne jurenja drugih žena, a naročito hvatanja, ali i dalje će uživati u tome da pleše s njima. I da ih gleda. Samo ne kada je s njom. Plamen ga spalio ako zna kada će to biti. Nema namere da ide bilo kuda gde ona ima prevlast – ona i njena priča o peharnicima, ustrčanim konjušarima i udaji u službu carstva. Kako bi to što se udala za njega trebalo da bude od koristi njenom plamenom carstvu?

Muzenge ostavi desetoricu ljudi i pet Ogijera u crveno-crnim oklopima i potera svog crnog škopca ka Metu. Konj je bio dobre građe, sazdan i za brzinu i za izdržljivost, koliko je Met mogao da oceni bez pažljivog pregleda. I Muzenge je izgledao kao da je sazdan za izdržljivost – zdepast i čvrst čovek, lica oprljenog vremenom i istrošenog ali strogog, a očiju nalik na uglačano kamenje. „Molim za oproštaj, visočanstvo“, otegnuto kaza i lupi pesnicom o oklopni prsnik, „ali zar ne bi trebalo da se ljudi vrate na posao?“ Otezao je gore od Selukije, skoro potpuno nerazumljivo. „Njihovo odmaranje se baš odužilo. I ovako sumnjam da će stići da završe zid pre nego što izdajnik stigne.“ Met se pitao koliko će mu dugo vremena biti potrebno da mu to pomene. Očekivao je da će se to desiti ranije.

Skinutih otvorenih kalpaka, ali prikopčanih oklopnih prsnika, samostrelci su sedeli na zemlji iza dugog povijenog zida, možda trećine kruga, načinjenog od zemlje nabacane iz četiri stope dubokog rova ispred njega, dok se nešto malo preko rova pružala šuma zašiljenog kolja zarivenog u zemlju ispred zidića. To su veoma brzo završili. Pešadija mora da bude vešta s lopatom, budakom i sekirom kao da im je to oružje. To važi čak i za konjicu, ali njih je teže ubediti u to. Pešadija zna kako je bolje imati nešto između sebe i neprijatelja, ako je ikako moguće. Sada su alatke bile razbacane po zemlji. Neki ljudi su se kockali, a drugi se odmarali, pa čak i dremali. Vojnici spavaju kad god im se ukaže prilika. Nekoliko njih je čitalo knjige, ni manje ni više. Čitalo! Mandevin se šetao među njima, dodirujući svoj povez preko oka i povremeno se saginjući da kaže nekoliko reči nekom barjaktaru. Jedini prisutni kopljanik, koji je stajao pored svog konja i svakim mišićem govorio kako nikakve veze on nema sa samostrelcima, nije držao koplje, već dugi steg koji je polovinom svoje dužine bio u kožnoj navlaci.

Zemljište je bilo savršeno za ono što Met namerava. Od zida do visokog drveća na zapadnom kraju pružalo se skoro dve milje travnate livade po kojoj je tu i tamo raslo divlje cveće i nekoliko niskih žbunova. Na severu je bila močvara, puna hrastova i čudnog drveća s belim cvetovima koje kao da se upola sastojalo od debelog korenja, s jezerom priljubljenim uz njen zapadni obod i šumom iza jezera. Jedna rečica tekla je južno iz močvare, pola milje iza Meta, pre nego što se s njegove leve strane povijala ka zapadu. Rečica, ali ipak dovoljno široka i duboka da konji moraju da plivaju preko nje. Suprotna obala bila je van dometa samostrela. Postoji samo jedan način da bilo koji napadač stigne do tog zida. Da pode pravo na njega.