Bodež snova

„Kada stignu, ne želim da stanu da broje koliko ima ljudi u crvenom i crnom“, odgovori. Muzenge se iz nekog razloga lecnu. „Hoču da vide nedovršeni zid i alatke razbacane zato što smo saznali da su u blizini. Od obećanih stotinu hiljada zlatnih kruna mora da im je krv proključala, ali želim da budu toliko uzbuđeni da ne mogu da razmišljaju kako treba. Misliće da smo ranjivi, da su naši odbrambeni radovi nepotpuni i – uz malo sreće – smesta će nas napasti. Misliće da će blizu polovine njih izginuti kada odapnemo strele, ali to će samo povećati izglede da se neko od preživelih dočepa tog zlata. Očekivaće da će nam poći za rukom da odapnemo samo jedan talas strela.“ Potom pljesnu rukama, a Kockica se pomeri. „Onda se klopka zatvara.“

„Svejedno, visočanstvo, voleo bih da imamo više tvojih samostrelaca. Čuo sam da ih imaš čak možda trideset hiljada.“ Muzenge je čuo kada je on rekao Tuon da će se boriti i protiv Seanšana. Taj čovek ispipava podatke.

„Imam ih manje nego što sam ih imao“, mršteći se odgovori Met. Njegove pobede teško da su bile bez kapi krvi, već samo neverovatno blizu toga. Skoro četiri stotine samostrelaca ležalo je u grobovima u Altari, kao i blizu pet stotina konjanika. Uzevši sve u obzir, mali je to ceh, ali on najviše voli kada ceha uopšte nema. „Ali ovo što imam biće dovoljno za danas.“

„Kako kažeš, visosti.“ Muzengeov glas bio je tako bezličan kao da priča o ceni pasulja. Čudno. Ne izgleda kao plašljiv i nedovoljno samouveren čovek. „Oduvek sam bio spreman da dam život za nju.“ Nije bilo nikakve potrebe da kaže na koju to „nju" tačno misli.

„Valjda sam i ja, Muzenge.“ Svetlosti, čini mu se da to zaista misli! Da, misli. Znači li to da je zaljubljen? „Ali zar se ne bi složio da je bolje živeti za nju?“

„Zar ne bi trebalo da staviš na sebe svoj oklop, visosti?“

„Nemam namere da priđem dovoljno blizu borbi da mi oklop zatreba. Vojskovođa koji isuče svoj mač, odrekao se zapovedničke palice i postao običan vojnik.“

Opet navodi Komadrina – izgleda da to često radi kada s nekim razgovara o vojevanju, ali taj čovek je znao skoro sve što ima da se zna o tom zanatu – samo je navodio, ali to je izgleda zadivilo prekaljenog čoveka koji mu je bio sagovornik, pa je on opet pozdravio i zatražio krvavu dozvolu pre nego što se vratio svojim ljudima. Met je bio u iskušenju da ga pita šta mu dođe ta glupost „visočanstvo“. Verovatno samo seanšanski način da ga nazovu lordom, ali ništa slično nije čuo u Ebou Daru, a tamo je bio okružen Seanšanima.

Pet prilika pojavi se iz šume u podnožju livade, a nije mu bio potreban durbin da bi ih prepoznao. Dva Ogijera u oklopima s jarkocrvenim i crnim prugama dovoljno su prepoznatljivi, sve i da Vaninova telesina nije. Konjanici su terali konje galopom, ali Ogijeri su držali korak s njima, mašući dugim rukama, tako da su se sekire njihale kao pogonske osovine u strugari.

„Praćkaši, spremajte se!“, viknu Met. „Svi ostali – hvatajte se za lopate!“ Sve je moralo da izgleda tačno kako treba.

Većina samostrelaca raštrka se da pokupi alatke kako bi se pretvarali da rade na rovu i zidu, a pedeset ostalih prikopča kalpake i poreda se ispred Aludre. Bili su to visoki ljudi, koji su i dalje nosili kratke mačeve – zvali su ih mačkokoljači – ali umesto samostrela bili su naoružani četiri stope dugačkim praćkama na štapovima. Voleo bi da ih je više od pedeset, ali Aludra ima ograničenu količinu svog praha. Svako od njih nosio je preko oklopa platneni pojas s mnogo zašivenih džepova, a u svakom je bio po jedan zdepasti kožni valjak, veći od muške pesnice, s kratkim tamnim fitiljem. Aludra još nije smislila kočoperno ime za njih. Ali smisliće. Ona baš voli takva imena. Zmajevi i zmajska jaja.

Jedan po jedan, ljudi su joj pružali duge sporogoreće fitilje da bi ih palila palidrvcima. Činila je to brzo, ne gaseći palidrvce sve dok joj dugi drveni štapić ne dogori skoro do noktiju – ali nijednom se nije ni lecnula, već bi samo bacila sagorelo palidrvce i zapalila drugo, sve vreme govoreći praćkašima da prilaze brže, pošto joj ponestaje palidrvaca. Svetlosti, baš škrtari s njima. Koliko Met zna, ima još pet kutija. Čim bi se praćkaš okrenuo od nje, stavio bi sporogoreći fitilj među zube i prilazeći zidu namestio jedan valjak na svoj praćkaški štap. Između praćkaša su razmaci bili veliki. Morali su da pokriju čitav zid.

„Muzenge, vreme je da razmestiš svoje ljude“, glasno kaza Met.

Mrtva straža obrazova jedan red s Baštovanima na kraju. Svako ko bi ih samo jednom pogledao kroz durbin znao bi ko su. Svetlosti, dovoljno je da samo vide Ogijere u oklopima i sunce kako odbleskuje sa sveg tog crvenila i crnila. A ako zastanu da razmisle o tome koliko je tu zapravo malo pripadnika Mrtve straže, i dalje će smatrati da su brojčano jači od Meta i da postoji samo jedan način da otkriju je li Tuon s njim.