Bodež snova

Ali Družina je dobro uvežbana. Ljudi na bokovima trkom se povukoše, mirno kao da nisu zasuti strelama koje su zveketale po oklopnim prsnicima i kalpacima, odbijajući se o njih. Samo što se ponekad nisu odbijale. Ljudi su padali – ali tri bojna reda ni u jednom trenutku nisu izgubila poredak dok su se sklapala u šuplju kutiju s Metom u središtu. Muzenge i ostali ljudski pripadnici Mrtve straže isukaše mačeve, a Ogijeri digoše svoje duge sekire.

„Praćkaši!“, viknu Mandevin. „Gađajte pojedinačno! Prvi red, zapadno! Gađaj!“ Praćkaši duž zapadnog reda digoše štapove s praćkama tako da fitiljima iz zdepastih valjaka dodirnu sporogoreće fitilje u zubima i, kada samostreli odapeše još jedan talas strela, sevnuše praćkama. Tamni valjci poleteše preko više od stotinu koraka i padoše među nalet konjanika. I pre nego što su prvi valjci pali na zemlju, praćkaši su već stavljali nove na praćke. Aludra je svaki fitilj obeležila nitima koje označavaju različita vremena sagorevanja – a svi valjci prasnuše uz riku i plamen, neki na zemlji, a neki u visini konjaničkih glava. Prasak nije bio pravo oružje, mada je jedan čovek pogođen u lice odjednom ostao bez glave. Ostao je u sedlu čitava tri konjska koraka pre nego što je pao. Ne, Aludra je svaki valjak napunila slojem tvrdih belutaka oko praha, koji su se duboko zarivali u meso kada pogode. Konji su njištali i padali na zemlju, bacakajući se. Konjanici su padali i ostajali da nepomično leže.

Jedna strela zakači Metov levi rukav, druga mu probi desni rukav i samo je pera zadržaše da ne proleti kroz njega, a treća mu raseče desnu naramenicu. On zakači prstom maramu oko vrata i olabavi je. Ta krvava stvar odjednom ga nešto strašno steže. Možda bi trebalo da razmisli o tome da u takvim prilikama nosi oklop. Neprijateljska krila sada počeše da se povijaju, pripremajući se da obuhvate samostrelce iza zida. Talmanesovi ljudi i dalje su im zasipali pozadinu strelama, ali nekoliko stotina ljudi bilo je primorano da baci lukove i da se brani mačevima, a nije verovatno da su svi oni konji s praznim sedlima pripadali Taraboncima ili Amadičanima. U središtu svog bojnog reda ostavio je razmak da posluži kao izlaz za sve koji reše da se daju u beg, ali niko tu priliku nije koristio. I dalje ih mami onih stotinu hiljada zlatnih kruna.

„Čini mi se“, lagano kaza Džolina, „da, sada se osećam kao da sam u opasnosti.“ Teslina jednostavno zabaci ruku i hitnu ognjenu kuglu veću od konjske glave. Prasak baci u vazduh zemlju i raščerečene ljude i konje. Već je krvavo vreme!

Okrenuvši se na tri strane, Aes Sedai počeše da bacaju ognjene kugle što brže mogu, ali razaranje koja su izazivale nimalo nije usporilo napad. Trebalo bi da ti ljudi mogu da vide kako nijedna žena u kvadratu po opisu ne odgovara Tuon, ali nema sumnje da im je krv već proključala i da su omamljeni mirisom bogatstva u nozdrvama. Sa stotinu hiljada zlatnih kruna čovek bi mogao do kraja živeti kao velmoža. Kvadrat je sada bio potpuno okružen i borili su se da se približe, borili i ginuli od samostrela i praćaka. Poče da se stvara novi zid, sazdan od mrtvih i umirućih ljudi i konja, zid koji su neki pokušavali da pregaze i nastave s napadom. Daleko više ljudi skoči iz sedala i pokuša da se popne preko. Strele iz samostrela ih odbiše. Iz tolike blizine, strele su prodirale kroz oklope kao vreli noževi kroz maslac. Ali oni su nadirali – i ginuli.

Tišina kao da odjednom nastupi. Ne baš tišina. Vazduhom se glasno pronosilo dahtanje umornih ljudi koji su okretali one čekrke što su brže mogli. A čulo se i ječanje ranjenika. Neki konj je negde i dalje njiskao. Ali Met između zida mrtvih i Talmanesa nikoga nije video na nogama izuzev ljudi sa zelenim kalpacima i oklopnim prsnicima. Ljudi koji su spustili lukove i mačeve. Aes Sedai sklopiše ruke preko visokih jabuka svojih sedala. I one su bile zadihane.

„Gotovo je, Mete!“, začu se Talmanesov povik. „Oni koji nisu mrtvi – umiru. Nijedna od ovih budala nije pokušala da pobegne.“

Met odmahnu glavom. Očekivao je da će biti napola ludi od požude za zlatom – ali oni su bili potpuno poludeli od pohlepe.

Pokazalo se neophodnim da se mrtvi ljudi i konji odvuku kako bi Met i ostali izašli, tako da je Talmanes odredio ljude da to rade, vezavši leševe konopcima za konje da ih odvlače. Niko nije hteo da se penje preko toga. Niko sem Ogijera.

„Hoću da vidim možemo li da nađemo izdajnika“, reče Harta pa on i ostalih šest Baštovana staviše sekire na ramena i pregaziše hrpe leševa kao da su blato.

„Pa, bar smo završili sa ovim“, reče Džolina, brišući lice čipkanom maramicom. Čelo joj beše orošeno znojem. „Mete, dužan si nam. U načelu, Aes Sedai se ne mešaju u lične ratove. Moraću da smislim kako da nam se odužiš.“ Met je imao prilično dobru predstavu o tome šta će ona smisliti. Samo što je sišla s uma ako misli da će on na to da pristane.