Bodež snova

„Samostreli su okončali ovo, marat’damane“, reče joj Muzenge. Skinuo je kalpak, oklop i kaput, a levi rukav na košulji bio mu je pocepan tako da jedan drugi pripadnik Mrtve straže može da mu namešta zavoj oko rane kuda je probila strela. Rukav se veoma lako pocepao, kao da je slabo zašiven. Na ramenu mu je bio istetoviran gavran. „Samostreli i srčani ljudi. Nikada nisi imao više ljudi, zar ne, visosti?“ To nije bilo pitanje. „Ove i ono što si pretrpeo od gubitaka.“

„Rekao sam ti“, odgovori mu Met. „Imao sam ih dovoljno.“ Nije imao namere da tom čoveku otkriva više nego što mora, ali Muzenge je klimnuo kao da mu je sve potvrdio.

Dok se otvor u zidu od mrtvaca raščistio dovoljno da Met i ostali mogu da prođu, vratili su se Harta i Baštovani. „Našao sam izdajnika“, kaza Harta i diže odsečenu glavu, držeći je za kosu.

Muzenge visoko izvi obrve kada ugleda to tamnoputo lice kukastog nosa. „Veoma će je zanimati da ovo vidi“, tiho kaza. Tiho kao što mač tiho izlazi iz kanija. „Moramo da joj odnesemo.“

„Znate ga?“, upita Met.

„Znamo ga, visosti.“ Muzengeovo lice odjednom se okameni, tako da beše jasno da o tome više ništa neće reći.

„Vidi, hoćeš li prestati da me zoveš tako? Ime mi je Met. Nakon današnjeg dana, rekao bih da imaš svako pravo da ga koristiš.“ Met samog sebe iznenadi pružajući mu ruku.

Onaj kameni izraz lica smrvi se od zaprepašćenja. „Ne mogu to, visosti“, sablažnjeno odgovori on. „Kada te je uzela za supruga, postao si Princ gavranova. Kad bih ti izgovorio ime, pogled bi mi večno bio spušten.“

Met skide šešir i prođe prstima kroz kosu. Svima koji su hteli da ga slušaju pričao je kako ne voli velmože i ne želi da bude velmoža – što je i mislio. I dalje to misli. A sada je krvavi velmoža! Učinio je jedino što mu je preostalo. Smejao se dok ga rebra nisu zabolela.

EPILOG Seti se stare izreke

Soba crvenih zidova, tavanice maštovito oslikane pticama i ribama koje se igraju među oblacima i talasima, bila je prepuna u smeđe odevenih pisara što su žurili prolazima ostavljenim između dugih stolova preko čitavog poda. Niko od njih nije izgledao kao da pokušava da prisluškuje – većina ih je delovala ošamućeno, premda s razlogom – ali Surot se nije dopadalo to što su oni tu. Mora da su čuli nešto od onoga o čemu se razgovaralo, a to su vrlo lako moguće kobne vesti. Ali Galgan je bio uporan – i zahtevao je. Potreban im je posao kako ne bi razmišljali o stravičnim vestima iz domovine, a svi oni su ljudi i žene od poverenja. Zahtevao je! Bar se taj sedokosi starac jutros nije obukao kao vojnik. Njegove široke plave čakšire i kratki crveni kaput visokog okovratnika i s redovima zlatne dugmadi u koju je bilo utisnuto njegovo znamenje vrhunac su seandarske mode, što znači da su vrhunac mode čitavog carstva. Kada nosi oklop, ili čak samo svoju crvenu uniformu, ponekad je gleda kao da je ona vojnik pod njegovim zapovedništvom!

Pa, kada Elbar donese vest da je Tuon mrtva, moći će narediti da ga ubiju. Obrazi su mu namazani pepelom, baš kao njeni. Brod koji je Semirhag obećala doneo je vesti o caričinoj smrti i pobunama koje divljaju carstvom. Nema carice, nema Kćeri Devet meseca. Za ljude niskog roda, svet kao da se klati na rubu uništenja – ali i za neke koje pripadaju Krvi. Kad Galgan i još nekoliko njih budu mrtvi, neće ostati niko da se pobuni kada se Surot Sebil Melderet bude proglasila caricom. Pokušavala je da ne razmišlja o novom imenu koje će uzeti. Razmišljanje o novom imenu pre nego što za to dođe vreme donosi nesreću.

Mršteći se, Galgan pogleda kartu raširenu ispred njih i jednim u crveno obojenim noktom dodirnu planine na južnoj obali Arad Domana. Surot nije znala kako se te planine zovu. Na karti je bio prikazan čitav Arad Doman i na njoj su bila tri belega, jedan crveni trougao i dva bela kruga, raspoređeni u jednoj dugoj liniji koja je vodila od severa ka jugu. „Jamada, da li Turan ima tačan podatak koliko je ljudi sišlo sa ovih planina i pridružilo se Ituraldeu kada je prešao u Arad Doman?“

Efraim Jamada takođe je bio umazan pepelom, pošto i on pripada Krvi, premda samo niskoj. Kosa mu je bila ošišana u zdelu i rep mesto da ima samo uzanu traku preko inače izbrijane glave. Samo su ljudi niskog roda za stolom, bez obzira na njihov čin, bili bez pepela na licima. Prosed i visok, u plavo-zlatnom oklopu, širokih ramena i uzanih kukova, na Jamadi se i dalje videlo kako je u mladosti bio lep čovek. „Po njegovom izveštaju, najmanje stotinu hiljada, kapetan-generale. Možda još upola toliko.“

„A koliko ih je sišlo nakon što je Turan prešao granicu?“

„Moguće dve stotine hiljada, kapetan-generale.“

Galgan uzdahnu i ispravi se. „Dakle, jedna vojska je ispred Turana, dok je druga iza njega – vrlo verovatno sva vojna sila u Arad Domanu – a kada se te dve vojske saberu, on je brojčano nadjačan.“ Budala! Izjavljuje ono što je očevidno.

„Turan je trebalo da povede sve i jedan mač i koplje iz Tarabona!" prasnu Surot. „Ako preživi ovu sramotu, narediću da mu skinu glavu s ramena!“