Bodež snova

Ali trojica koji izađoše kroz taj otvor ni najmanje nisu bili smešni. Nosili su duge crne kapute i mačeve za pojasevima. Jedan od njih, visok mladić usukanih brkova, imao je na visokom okovratniku srebrnu pribadaču u obliku mača. Jedan od Predanih. Pevara suzbi nagon da na njega gleda kao što bi gledala na Prihvaćenu, a na drugu dvojicu kao da su polaznici. Prihvaćene i polaznice podučavaju se, čuvaju i usmeravaju sve dok ne nauče dovoljno o Moći da postanu Aes Sedai. Po svim izveštajima, Borci i Predani smatraju se spremnim za bitku skoro čim nauče da usmeravaju. A od prvog dana se prisiljavaju, teraju da zahvataju što više saidina mogu i da ga koriste skoro neprestano. Ljudi su zbog toga umirali, a to se nazivalo „gubicima prilikom učenja“, kao da rečima mogu da sakriju smrt. Od same pomisli da tako gubi polaznice ili Prihvaćene Pevari se utroba prevrtala, ali izgleda da muškarci tako nešto prihvataju kao sasvim prirodnu stvar.

„Dobro vam jutro želim, Aes Sedai“, reče im Predani i malčice im se nakloni kada zauzdaše konje ispred njega. Bio je to veoma plitak naklon, a nije skidao pogled s njih. Po naglasku bi se reklo da je iz Murandije. „A šta šest sestara ovog lepog jutra traži u Crnoj kuli?“

„Da vidimo M’Hejla“, odgovori Pevara, nekako uspevši da procedi tu reč. Na Starom jeziku to znači „vođa“, ali kada se samo ta reč uzme za titulu dobija daleko jače značenje, kao da taj čovek predvodi sve i svakoga.

„A, da vidite M’Hejla, je li? A šta da kažem, iz kog ste ađaha?“

„Crvenog“, odgovori Pevara gledajući ga kako trepće. Vrlo zadovoljavajuće. Ali ne baš od pomoći.

„Crvenog“, ravnim glasom odvrati on. Nije dugo ostao iznenađen. „Pa dobro. Enkazine, Al’Sine, vas dvojica držite stražu dok ja vidim šta M’Hejl ima da kaže na ovo.“

Okrenu im leđa i uspravni srebrnasti zasek kapije pojavi se pred njim, šireći se u otvor ne veći od vrata. Je li to najveća kapija koju može da napravi? Bilo je nekih rasprava o tome da li da vezuju što snažnije ili što slabije muškarce. Slabijima se može možda lakše upravljati, dok bi snažniji mogli da budu – svakako bi bili – daleko korisniji. Nisu postigli nikakvo saglasje; svaka sestra će morati da odluči za sebe. On prođe kroz kapiju i zatvori je pre nego što joj se ukazala prilika da vidi bilo šta sem jedne platforme od belog kamena, sa stepenicama koje su nekud vodile, i četvrtast crni kamen koji je izgledao kao jedan od blokova od kakvih je zid podignut, uglačan tako da se presijava na suncu, na tom postolju od belog kamena.

Dvojica koja su ostala stajala su posred dvostrukog svoda kao da hoće da zabrane sestrama da proteraju konje kroz kapiju. Jedan je bio Saldejac, mršav čovek velikog nosa; njemu je malo nedostajalo pa da bude srednjih godina i podsećao je na nekog pisara, pomalo poguren od dugog grbljenja nad pisaćim stolom. Drugi je bio mladić, tek nešto stariji od dečaka, koji je prstima sklanjao tamnu kosu iz očiju, mada ju je vetar brzo vraćao. Ni jedan ni drugi nisu delovali ni najmanje u neprilici zbog toga što su sami suočeni sa šest sestara. Ako jesu sami. Ima li ih još u onim kulama? Pevara se suzdrža da ne baci pogled na kruništa.

„Ti, momče“, kaza Desala glasom nalik na zvonce. Srdito zvonce. Najsigurniji način da ona prasne jeste da neko naškodi detetu. „Trebalo bi da si kod kuće i da od majke učiš pisanje. Šta tražiš ovde?“ Dečak pocrvene kao bulka i opet skloni kosu s lica.

„Saml je dobar, Aes Sedai“, reče Saldejac, tapšući dečaka po ramenu. „Brzo uči i ništa ne moraš dvaput da mu pokažeš.“ Dečak se ispravi kao pritka, lice mu se ozari ponosom, pa zadenu palčeve za opasač s mačem. Mač – u njegovim godinama! Istina, neki plemićki sin koji je godišta sličnog kao Saml al’Sin već nekoliko godina uči mačevanje, ali ne bi mu bilo dopušteno da nosi mač sa sobom!

„Pevara“, ledeno reče Tarna, „bez dece. Znam da ovde imaju decu, ali bez dece.“

„Svetlosti!“, ote se Melari. Njena bela kobila kao da oseti njenu uznemirenost i zabaci glavu. „Svakako bez dece!“

„To bi bilo naopako“, kaza Džezrejl.

„Bez dece“, smesta se saglasi Pevara. „Mislim da bi trebalo da sačekamo da vidimo gazda... M’Hejla... pre nego što išta više kažemo.“ Džavindra frknu.

„Nema dece za šta, Aes Sedai?“, mršteći se upita Enkazin. „Nema dece za šta?“, opet upita kada mu nijedna ne odgovori.

Više ni najmanje nije podsećao na pisara. I dalje je bio pogrbljen, ali u njegovim zakošenim očima odjednom se pojavi nešto... opasno. Da li on to drži mušku polovinu Moći? Pevara se naježi od te mogućnosti, ali suzbi poriv da prigrli saidar. Izgleda da neki muškarci koji mogu da usmeravaju mogu i da osete kada žena drži Moć. A Enkazin sada izgleda kao da bi mogao da učini nešto ishitreno.