Bodež snova

Katerina prihvati štit, a Barasina krenu da je opet zgrabi za ruku, ali Egvena pruži ruku prema Silvijani. „Čekaj. Moram nešto da ti kažem.“ Bila je rastrzana u vezi s time, ne znajući šta da radi. Prelako je moguće da otkrije daleko više nego što želi. Ali mora to učiniti. „Imam Talenat za Snevanje. Naučila sam da raspoznajem istinske snove i da neke od njih protumačim. Sanjala sam staklenu svetiljku koja plamti belim plamenom. Dva gavrana su izletela iz magle, udarila svetiljku i odletela. Svetiljka se zateturala, rasipajući kapljice zapaljenog ulja. Neke su sagorele u vazduhu, a druge se raštrkale na sve strane, dok se svetiljka i dalje klatila na rubu toga da padne. To znači da će Seanšani napasti Belu kulu i naneti veliko zlo.“

Barasina šmrknu, a Katerina prezrivo frknu.

„Snevač“, bezizražajnim glasom reče Silvijana. „Da li neko može da potvrdi tvoju tvrdnju? A i ako može, kako si tako sigurna da tvoj san govori o Seanšanima? Meni bi gavrani predstavaljali Senku.“

„Ja sam Snevač, a kada Snevačica zna – onda zna. Nije reč o Senci, već o Seanšanima. A što se tiče toga ko zna šta ja mogu...“ Egvena slegnu ramenima. „Jedina do koje možete da dođete jeste Leana Šarif, koja je u ćelijama dole.“ Nije videla kako bi mogla da se pozove na Mudre, a da pritom ne otkrije previše.

„Ta žena je divljakuša a ne...“ Besno poče Katerina, ali smesta zatvori usta kada Silvijana diže ruku da je upozori.

Nadzornica polaznica se pažljivo zagleda u Egvenu, lica spokojnog i nečitkog. „Zaista veruješ u to što pričaš“, naposletku kaza. „Odista se nadam da tvoje Snevanje neće izazvati onoliko nevolja kao Proricanje mlade Nikole. To ako ti zaista možeš da Snevaš. Pa, preneću tvoje upozorenje. Ne vidim kako bi to Seanšani mogli da nas napadnu ovde u Tar Valonu, ali oprez nikada nije na odmet. I ja ću ispitati tu ženu zatočenu dole. Pomno. Ako ne potvrdi tvoju priču, onda ćeš još bolje upamtiti svoju sutrašnju posetu mojoj radnoj sobi.“ Ona mahnu Katerini. „Vodite je pre nego što mi kaže još nešto zbog čega noćas neću moći da spavam.“

Ovoga puta Katerina je gunđala koliko i Barasina, samo što su obe sačekale da se udalje dovoljno da ih Silvijana ne čuje. Ta žena će biti opasan protivnik. Egvena se nadala da prihvatanje bola radi jednako dobro kao što to Mudre tvrde. U suprotnom... U suprotnom, bolje da ne razmišlja o tome.

Jedna vitka sedokosa služavka uputi ih gde je soba koju je ona upravo dovela u red, na trećoj galeriji polazničkih odaja, pa požuri dalje nakon što kratko pade u naklon pred dve Crvene. Egvenu nije ni pogledala. Šta je njoj još jedna polaznica? Egvena stisnu zube. Nateraće ljude da je ne vide kao samo još jednu polaznicu.

„Pogledaj joj lice“, kaza Barasina. „Mislim da napokon shvata šta joj se desilo.“

„Ja sam to što jesam“, spokojno odgovori Egvena. Barasina je gurnu prema stepeništu koje se dizalo kroz šuplji stub ograđenih galerija, obasjano bremenitim mesecom. Jedini zvuk bio je šapat lahora. Sve je delovalo tako spokojno. Ni ispod jednih vrata nije se videlo svetlo. Polaznice već spavaju, sem onih koje imaju kasna zaduženja. Za njih je sve spokojno – ali ne i za Egvenu.

Sićušna soba bez prozora kao da je bila ista ona u koju je ušla kada je prvi put došla u Kulu, uzanog kreveta smeštenog uza zid i s vatricom koja gori u malom ozidanom kaminu. Svetiljka na stočiću bila je upaljena, ali obasjavala je jedva nešto malo više od stola, a ulje u njoj mora da beše užeglo, jer je odavalo slabašan neprijatan smrad. Umivaonik je bio poslednji komad nameštaj a, sem jednog tronošca na koji je Katerina smesta sela, nameštajući suknju kao da je na prestolu. Shvatajući da nema gde da sedne, Barasina je prekrstila ruke ispod grudi i namrštila se na Egvenu.

U sobi je s tri žene već bila gužva, ali Egvena se pretvarala da druge dve ne postoje dok se spremala za spavanje kačeći ogrtač, opasač i haljinu na tri klina udenuta u jedan grubo malterisan beli zid. Nije ih molila da joj pomognu s raskopčavanjem. Dok je uredno umotane čarape stavila preko cipela, Barasina je već prekrštenih nogu sela na pod i unela se u jednu knjižicu kožnog poveza, koju mora da je nosila u torbici za pojasom. Katerina nije skidala pogled sa Egvene, kao da je očekivala da će ona pojuriti prema vratima.

Uvukavši se u spavaćici pod tanko vuneno ćebe, Egvena spusti glavu na jastučić – svakako ne punjen guščjim paperjem – i poče da radi vežbe jednu za drugom, opuštajući deo po deo tela, kako bi zaspala. To je tako često radila da joj se činilo da je tek počela, kad usnu...

... I bezoblično zalebde u tami između sveta budnih i Tel’aran’riod a, uzanim procepom između snova i stvarnosti, neizmernom prazninom ispunjenom s bezbroj treperavih tačkica svetlosti koje su snovi svih spavača na svetu. Lebdele su oko nje, u tom mestu gde ne postoji ni gore ni dole, koliko se pogled pruža, gaseći se kako se neki san završava i paleći se kada san počinje. Neke je prepoznavala na prvi pogled, znajući ime onoga ko ih sanja, ali nije mogla da vidi san koji je tražila.