Bodež snova

Uzevši svoj tamni plašt s jednog sanduka i prebacivši ga preko ruke, zastade tren pre nego što tokom Vazduha ugasi svetiljku, gledajući u Garetov drugi par čizama u podnožju njegovog ležaja. Usmerivši još jednu malu kuglu svetlosti, priđe im. Baš kao što je mislila. Sveže premazane crnilom. Krvavi čovek uporno traži da ona odradi svoj dug, a onda joj se šunja iza leđa – ili još gore, ispred njenog nosa dok spava – i sam maže svoje krvave čizme! Krvavi Garet Brin ponaša se prema njoj kao prema sluškinji – nije pokušao ni da je poljubi...

Trznu se i ispravi, a usne joj se stisnuše i zategnuše kao sidreni palamar. Otkud ta misao? Ma šta Egvena tvrdila, ona nije zaljubljena u krvavog Gareta Brina! Nije! Ima previše posla da bi se uplela u takve gluposti. Znači, zato si prestala da nosiš vezene stvari, prošapta jedan glasić u krajičku njenog uma. Sve one lepe stvari, strpane u sanduk zato što se plašiš. Plaši? Plamen je spalio ako ga se plaši, njega ili ma kog drugog čoveka!

Pažljivo usmeravajući Zemlju, Vatru i Vazduh na tačno odgovarajući način, položi tkanje na čizme. Svaka trunčica crnila, kao i većina boje, izvuče se iz kože i obrazova malu blistavu kuglu koja zalebde u vazduhu, tako da koža ostade potpuno siva. Na tren se nosila mišlju da spusti tu kuglu među njegovu ćebad. To bi mu bilo prikladno iznenađenje kada naposletku legne!

Ali onda uzdahnu, pa razmaknu šatorsko krilo sa ulaza i izvede kuglu napolje u mrak, i pusti je da padne na zemlju. Taj čovek se veoma preko i sa izuzetnim nepoštovanjem odnosi prema njoj kada ona pusti da je savlada njena plahovita narav, što je otkrila kada ga je prvi put udarila po glavi čizmama koje mu je čistila. I kada ju je onoliko razbesneo, pa mu je stavila so u čaj. Prilično soli, ali nije ona kriva što je žurio toliko da je u dahu iskapio čitavu šolju. To jest, pokušao je. O, on nikada ne izgleda kao da mu smeta kad ona viče, a ponekad joj i odgovara vikom – mada se ponekad samo nasmeši, što je dovodi do ludila – ali i on ima svoje granice. Naravno, mogla bi da ga zaustavi jednostavnim tkanjem Vazduha, ali i ona ima čast koliko on, spaljen da je! Bilo kako bilo, mora da se drži blizu njega. Min je tako rekla, a ta devojka je izgleda nepogrešiva. To je jedini razlog zašto nije nabila šaku zlata Garetu Brinu niz grlo i rekla mu da je plaćen i da može da se spali. Jedini razlog! Naravno, sem njene časti.

Zevajući, ona ostavi tamnu baricu da se belasa na hladnoj mesečini. Ako ugazi u nju pre nego što se osuši i unese to u šator, on će biti kriv a ne ona.

Bar je smrad sumpora malo iščileo. Oči prestaše da joj suze, mada je gledala pravi metež.

Taj veliki mračni tabor nikada nije bio uredan. Istina, razrovarene ulice bile su prave i široke, kako bi se vojnici lako i brzo kretali, ali sve ostalo je uvek izgledalo kao nasumična gomila šatora, grubih skloništa i kamenjem okruženih jama za logorske vatre. A sada izgleda kao da ga je neko napao. Srušeni šatori bili su razbacani na sve strane, neki preko drugih koji su i dalje stajali, mada je popriličan broj i tih bio nakrivljen, a na desetine kola i taljiga bilo je prevrnuto na stranice ili čak potpuno naopačke. Na sve strane čulo se dozivanje u pomoć, a izgleda da ima poprilično povređenih. Duž ulice ispred Garetovog šatora, ljudi su pomagali drugim ljudima da šepaju, dok je nekoliko manjih skupina žurilo noseći priručna nosila od ćebadi. Nešto dalje odatle videla je četiri prilike na zemlji pokrivene ćebadima, a pored tri su klečale žene ljuljajući se napred-nazad, kao da zapomažu.

Za mrtve ništa ne može da uradi, ali ostalima može da ponudi da im pomogne svojom sposobnošću Isceljenja. To teško da je njeno najveće umeće, budući nimalo snažno, mada izgleda da joj se u potpunosti vratilo kada ju je Ninaeva Izlečila, ali sumnjala je da je bilo gde u logoru još neka sestra. Većina njih stalno pokušava da izbegava vojnike, tako da je njeno umeće bolje od nikakvog. Mogla bi to da učini, samo da nema tih vesti koje nosi. Toliko su hitne da moraju da stignu do odgovarajućih ljudi što je pre moguće, te ona stoga zanemari i stenjanje i zapomaganje, slomljene ruke i krpe oko okrvavljenih glava i požuri ka vezovima konja na rubu tabora, gde je neobično sladunjav smrad konjske balege počeo da nadvladava vonj sumpora. Jedan koščati neobrijani čovek iznurenog izraza na tamnoputom licu pokuša da se progura pored nje, ali ona ga uhvati za rukav grubog kaputa.

„Osedlaj mi najmirnijeg konja kojeg možeš da nađeš“, naredi mu, „i to smesta.“ Bela će sasvim lepo poslužiti, ali ona nema predstave gde je zdepasta kobila vezana među svim tim životinjama, niti ima namere da čeka dok je ne pronađu.

„Hoćeš na jahanje?“, on je s nevericom upita, otržući se. „Ako imaš konja, osedlaj ga sama ako si tolika budala. Mene čeka ostatak noći na hladnoći dok se budem starao za one što su povređeni, a imaću sreće ako samo jedan ne ugine.“