Bodež snova

Zatezanje platna nad njenom glavom, na rubu da se pocepa, žamor glasova i njiska konja, dovoljno glasna da preseče zavijanje vetra, pomogli su Sijuan Sanče da se s mukom probudi po drugi put. Od naglog smrada gorućeg sumpora oči joj zasuziše, na čemu beše zahvalna. Egvena možda može da skine i navuče san na oči kao da obuva čarape, ali to ne važi za nju. Nakon što je naposletku naterala sebe da legne, teško je zaspala. Kada su vesti sa obale stigle do nje, bila je potpuno sigurna da neće da zaspi sem od krajnje iscrpljenosti. Molila se za Leanu, ali sve njihove nade počivale su na Egveninim plećima, tako da je izgledalo kao da su sve njihove nade raščerečene i ostavljene da se suše. Pa, iznurila je sebe živciranjem, brigom i koračanjem napred-nazad. Sada opet ima nade, pa se ne usuđuje da opet sklopi kapke kao od olova, iz straha da će utonuti u dremež i da se neće probuditi do podneva, ako i tada. Žestoki vetar se smirio, ali ljudska vika i njištanje konja nije.

Umorno zbaci ćebad sa sebe i teturavo ustade. Ležaj na kojem je spavala teško da je bio udoban, prostrt po platnom zastrtom tlu u uglu ne tako velikog četvrtastog šatora, ali došla je tu iako je morala da jaše da bi to uspela. Naravno, tada je bila toliko iznurena da samo što nije pala i vrlo verovatno da od jada nije bila pri čistoj svesti. Dodirnu ter’angreal u obliku uvrnutog prstena koji joj je visio s kožne vrpce oko vrata. Kada se prvi put probudila, jednako teško kao maločas, probudila se da bi ga izvadila iz svoje torbice. Pa, jad je sada poražen i to je sasvim dovoljno da je potera u pokret. Odjednom zevnu tako da joj vilice zaškripaše kao zarđale šarke zavesla. Jedva dovoljno. Čovek bi pomislio da je Egvenina poruka i činjenica da je Egvena živa i da može da pošalje poruku sve što je dovoljno da je prene iz te duboke iznurenosti. Ali izgleda da nije tako.

Usmeravajući jednu kuglu svetlosti dovoljno dugo da vidi gde je četvrtasta svetiljka na glavnoj šatorskoj pritki, zapali je jednom niti Vatre. Plamičak je odavao veoma bledu i treperavu svetlost. Bilo je i drugih svetiljki i fenjera, ali Garet stalno melje o tome koliko je malo ostalo ulja za svetiljke. Gorionik nije palila; Garet nije bio toliko škrt sa ugljem – do uglja se lakše dolazi – ali jedva da je osećala hladnoću u vazduhu. Namršti se na njegov ležaj, netaknut na drugoj strani šatora. Začelo je znao da je čamac otkriven i ko je bio u njemu. Sestre se najbolje što mogu trude da kriju tajne od njega, ali nekako u tome uspevaju daleko rede nego što to mahom misle. Često je iznenadi onim što zna. Da li je negde u mraku i priprema svoje vojnike da postupe po onome što Dvorana odluči, šta god to bilo? Ili je već otišao, napuštajući izgubljenu bitku? Ne više izgubljenu, ali on mora da toga nije svestan.

„Ne“, promrmlja, osećajući se nekako kao... izdajica... što je posumnjala u tog čoveka, čak i krišom, u sebi. On će i dalje biti tu u praskozorje, kao i svakog narednog praskozorja sve dok mu Dvorana ne naredi da ode. A možda i duže. Čini joj se da on neće ostaviti Egvenu bez obzira šta mu Dvorana zapovedi. Previše je on tvrdoglav i ponosan. Ne; nije to. Reč Gareta Brina je njegova čast. Kada je jednom da, neće je povući sve dok ne bude razrešen dužnosti, bez obzira na posledice po sebe. A možda, samo možda, ima i drugi razlog da ostane. O tome nije htela da razmišlja.

Potisnuvši Gareta iz misli – zašto je došla u njegov šator? Bilo bi joj daleko lakše da je legla u svoj šator u sestrinskom taboru, ma koliko bio skučen, ili čak da je pravila društvo uplakanoj Čezi, mada – kada malo bolje razmisli – možda to poslednje ipak ne bi mogla. Ne može da podnese plakanje, a Egvenina služavka nikako nije prestajala – čvrsto potisnuvši Gareta iz misli, na brzinu se očešljala, navukla čistu košulju i obukla se što je brže mogla u polumraku. Njena jednostavna plava jahaća haljina bila je izgužvana i po rubu isprskana blatom – sjahala je da svojim očima pogleda čamac – ali nije zastala da je očisti i ispegla pomoću Moći. Morala je da žuri.

Šator je bio daleko od prostranog zdanja kakvo bi se očekivalo od jednog vojskovođe, tako da je žurba značila da je udarila bokom ugao pisaćeg stola, i to dovoljno snažno da mu se jedna noga skoro sklopila pre nego što je stigla da ga uhvati, umalo se spotakavši preko jednog tronošca na rasklapanje, koji je bio jedina stvar u šatoru nalik na pravu stolicu, i udarajući cevanicama u mesingom okovane kovčege razmeštene na sve strane. Na to opsova tako da bi spržila uši nekome ko bi to čuo. Te stvari su služile i kao sedišta i kao spremišta, a onaj kovčeg s ravnim poklopcem bio je i priručni umivaonik na kojem su stajali beli ibrik i lavor. Zapravo, sve je bilo raspoređeno prilično uredno, ali na njemu svojstven način. On može da se snađe u tom lavirintu i u mrklom mraku. Svako drugi bi slomio noge pokušavajući da stigne do njegovog ležaja. Pretpostavljala je da je začelo zabrinut zbog plaćenih ubica, mada to nikada nije pomenuo.