Bodež snova

Sijuan stisnu zube. Budala misli da je ona neka švalja. Ili neka od žena. Iz nekog razloga, to joj je još gore. Gurnu mu desnu šaku pod nos tako brzo da on opsova i ustuknu, ali ona je opet gurnu toliko blizu njegovom licu da je mogao da vidi jedino njen prsten Velike zmije. Oči mu se ukrstiše dok je zurio u njega. „Najmirniji konj kojeg možeš da nađeš“, bezizražajno mu reče. „Ali brzo.“

Prsten je odigrao svoju ulogu. On proguta knedlu, pa se počeša po glavi i zagleda niz red konja, u kojem kao da su svi do jednog ili kopali nogama ili drhtali. „Mirnog“, promrmlja. „Videću šta mogu da uradim, Aes Sedai. Mirnog.“ Pozdravi je prinevši prst čelu pa požuri niz redove konja i dalje mrmljajući sebi u bradu.

I Sijuan zagunđa koračajući tri koraka napred, pa tri koraka nazad. Pod njenim debelim cipelama sneg se topio u bljuzgavicu, pa opet ledio. Sudeći po onome što je mogla da vidi, možda će mu sati i sati biti potrebni kako bi našao konja koji je neće zbaciti čim čuje ribu kako se praćaka. Ogrnuvši se plaštom, nestrpljivo zadenu malu srebrnu okruglu pribadaču na mesto, skoro se ubovši u palac. Ona se boji, je li? Ma pokazaće ona Garetu krvavom, krvavom Brinu! Napred-nazad. Napred-nazad. Možda bi mogla peške preći čitav taj dugi put. To bi bilo neprijatno, ali bolje i to nego da bude zbačena iz sedla i da usput možda i polomi nešto. Nikada nije uzjahala konja, uključujući i Belu, a da pritom nije pomislila na slomljene kosti. Ali čovek se vratio vodeći jednu tamnu kobilu osedlanu visokim sedlom.

„Je li blage naravi?" sumnjičavo upita Sijuan. Životinja je koračala lako kao da će svakog časa zaigrati i delovala je vitko. To bi navodno trebalo da bude nagoveštaj brzine.

„Noćni Ljiljan je meka kao pamuk, Aes Sedai. Pripada mojoj ženi, a Nemaris je nežna. Ne voli nemirne konje.“

„Ako ti tako kažeš“, odgovori ona, pa frknu. Koliko je ona imala prilike da vidi, konji su retko kada krotki. Ali šta da se radi.

Prihvativši uzde, nezgrapno se pope u sedlo, pa se onda promeškolji da ne bi sedela na plaštu i davila samu sebe svaki put kada se pomeri. Kobila jeste poigravala, ma koliko ona zatezala uzde. Bila je sigurna da će tako biti. Već pokušava da joj polomi koske. A čamac – bilo s jednim veslom ili dva, čamac ide kuda ti hoćeš i staje kada ti hoćeš, ako nisi potpuna budala koja se ne razume u plimu, struje i vetrove. Ali konji imaju mozgove, ma koliko sićušne, što znači da im može pasti na pamet da ne obraćaju pažnju na đem i uzde i na ono što jahač želi; To mora da se ima na umu kada sediš na krvavom konju.

„Samo nešto, Aes Sedai“, reče joj čovek dok je ona pokušavala da se namesti tako da joj bude udobno. Zašto su sedla uvek tvrđa od drveta? „Da sam na tvom mestu, večeraske bi je terao samo korakom. Znadeš, zbog onog vetra i ovog smrada, pa, možda je samo malčice...“

„Nema vremena“, odvrati Sijuan i mamuznu kobilu. Noćni Ljiljan krotka kao pamuk pojuri tako brzo da se Sijuan skoro prevrnu preko unjkaša. Zadržala se u sedlu samo zahvaljujući tome što je brzo zgrabila jabuku. Učinilo joj se da je onaj čovek viknuo nešto za njom, ali nije bila sigurna. Tako joj Svetlosti, šta ta Nemaris smatra nemirnim konjem? Kobila izjuri iz tabora kao da se trka, hrleći ka zalazećem mesecu i Zmajevoj planini, koja se dizala naspram zvezdanog neba kao nekakav tamni toranj.

Dok se plašt vijorio za njom, Sijuan nije ni pokušala da uspori kobilu, već ju je opet mamuznula i udarila uzdama po vratu, kao što je videla da drugi čine kada teraju konje u brži galop. Mora da stigne do sestara pre nego što neka učini nešto nepopravljivo. Previše joj mogućnosti pada na um. Kobila je galopom jurila pored malih gajeva, sićušnih zaselaka i velikih imanja s pašnjacima i poljima ograđenim kamenim zidovima. Ušuškana ispod snegom pokrivenih krovova, iza zidova od kamena ili cigle, boravišta se nisu uznemirila od onog jakog vetra; sve zgrade su bile mračne i neme. Čak i krvave krave i ovce verovatno uživaju u dubokom snu. Seljaci uvek drže krave i ovce. I svinje.

Truckajući se u tvrdom kožnom sedlu, pokušala je da se nagne kobili preko vrata. Tako se to radi; videla je. Skoro smesta noga joj iskliznu iz levog stremena i ona skoro skliznu na tu stranu, jedva uspevajući da se podigne i vrati stopala na mesto. Jedino što joj je preostajalo bilo je da sedi potpuno uspravno, jednom rukom grabeći jabuku, a drugom još čvršće uzde. Plašt joj se vijorio i nelagodno je stezao preko grla, a dizala se i padala u sedlu tako snažno da su joj zubi zveketali ako bi usta otvorila u pogrešnom trenutku, ali držala se i čak još jednom mamuznula kobilu. Ah, Svetlosti, do zore će biti sva u modricama. Jurila je kroz noć, udarajući u sedlo sa svakim kobilinim korakom. Bar nije zevala.